Godina lava

Pre nekoliko godina, na Ibarskoj magistrali, toj fizičkoj i metafizičkoj kičmi Srbije, video sam natpis: PRODAJA LAVOVA. U prvi mah pomislio sam da se pored puta smestio trgovac opreme za cirkuse i menažerije koji, eto, zainteresovanim prolaznicima i mogućim kupcima daje do znanja da su, uz uobičajenu ponudu, u njegovu radnju stigli i primerci vrste Panthera leo. Bez tih careva zverinjeg carstva ne može se zamisliti vaskolika heraldika, ali ni pošteni cirkus.

Lav izaziva nepodeljenu pažnju: njegovo telo je savršeno oblikovano, u njegovoj grivi – kao kod Samsona – pohranjena je snaga. Spisak onoga što lav simbolizuje bio bi podugačak: pored sile, carske moći, on označava pravdu, lav je zlato i bojom i vrednošću, on je Sunce na zemlji. Ne samo zato što je znak jevanđeliste Marka, donosioca istinite reči koja spasava svet, lav se prepoznaje kao slika moći izgovorenog ili napisanog.

Već više od sedamnaest vekova na našim prostorima ne žive primerci ove vrste. Kažu da je njihovom nestanku, pored klimatskih promena, doprinela i povećana potrošnja zverinja u arenama Rima i drugih velikih gradova imperije na zalasku. To, naravno, ne znači da su lavovi nestali. Ako se osvrnete, videćete da su oni svugde oko nas: na zvekirima kapija, robnim markama, grbovima, u izlozima prodavnica igračaka... Sve više ih je u dvorištima kuća, na ogradama i naročito na kapijama novopodignutih kuća širom Balkana.

Nedavno je neka od televizija, povodom afere sa nezakonito stečenim diplomama na Univerzitetu u Kragujevcu, prikazala razgovor sa čovekom zaposlenim na osumnjičenom fakultetu. Taj neformalni svedok je, da bi naglasio materijalni status privedenog lica, naglasio da prodavac ispita ima kuću "s’lavovi".

Betonski lavovi, sami po sebi, ne označavaju da je vlasnik kuće prebogat: cena najčešće ugrađivanog primerka je manje od hiljadu dinara. Za lava u prirodnoj veličini potrebno je izdvojiti nešto više, ali ni to ne spada u domen finansijski nedostižnog. Drugi statusni simboli, danas, na početku dvadeset prvog veka, koštaju neuporedivo više.

Šta je to što nekoga nagoni da sagradi ogradu koja izgleda još raskošnije od kuće u dvorištu i na nju postavi betonske stražare u obličju lavova? Estetika "vrtnih patuljaka" je fenomen srednjoevropskih zemalja – u naše podneblje ona je, delom, preneta i posredstvom "gastarbajtera". U nekim slučajevima to može biti pokušaj da se uspostavi sazvučje sa "zlatnim vremenima" našeg srednjovekovlja, ne stoje li klesani lavovi na portalima kraljevskih zadužbina? U prigradskim sredinama često ćete naići na neku vrstu kompeticije: prvi par betonskih zveri uz kapiju pokreće lavinu lavova, pravo nadmetanje.

Jedan od razloga krize moderne u oblasti arhitekture bila je njena normativna uniformnost. U pregledima svetskog graditeljstva često se reprodukuje Korbizijeov niz svedenih kuća za radnike. Knjige donose isključivo fotografiju snimljenu odmah po izgradnji. Nekoliko decenija kasnije te bele, minimalističke kuće u nizu nisu bile ni nalik izvedenom stanju: svaki vlasnik je intervenisao, neki manje neki više, pregradnjom, bojenjem, dopunama, ornamentima koji su u poetici modernizma bili viđeni kao zločin. U zemljama koje su danas na različitim stepenima "tranzicije" jedan od najsnažnijih tokova modernizacije društva bio je u oblasti arhitekture – to je često rezultiralo bezličnim blokovima za masovno stanovanje. Otud je, posle sloma realnog socijalizma, potreba za "dekorisanjem" naročito izražena. Ne treba sve to razumeti kao situaciju u kojoj se "obični ljudi", svojim ukusom ili neukusom, stavljaju iznad postulata najvećeg arhitekte dvadesetog veka: na delu je jednostavna (a često potcenjena) potreba ljudi da se razlikuju od drugih. Ovde i sada, betonski lav je materijalizacija te potrebe za razlikovanjem. Ali, isto tako, to je jedna od slika vrednosnog sistema koji je na snazi u Srbiji i okolnim zemljama: razlika se traži u domenu moći, stvarne ili tek željene, svejedno.