Уздање у Џона Керија

Две, по свему опречне, вести прострујале су пре десетак дана светским медијима. У првој је јављено да су САД добиле новог шефа дипломатије у лику Џона Керија, а у другој да је руски премијер Дмитриј Медведев обзнанио одлуку о одустајању од сарадње Руске Федерације са САД у сфери борбе против криминала, тачније, контроле илегалног промета наркотика и трговине људима.

Познаваоци руско-америчких прилика одлуку Медведева су протумачили као нови корак у нарастујућем међусобном неповерењу две велике силе – и вероватно су у праву. Ипак, са друге стране, избор Керија на место државног секретара знак је да Американцима није баш до претераног заоштравања ионако затегнутих односа са Русијом. Кери, наиме, важи за прагматичног дипломату, човека спремног за разговор, који никада није улазио у сукобе са руским колегама. Уосталом, он је био активан (мада неформалан) учесник и процеса „ресетовања” који је амерички председник Барак Обама промовисао 2009, са тадашњим руским колегом Медведевом.

Неизвесно је да ли ће одлука о прекиду сарадње у борби против нарко-трговаца бити последња тачка неспоразума до које је Москва спремна да иде, и колико ће убацивање Керија у игру ствари повести ка повољнијем расплету, али сасвим је извесно да је Керијев избор у руским дипломатским круговима дочекан са великим одобравањем и надама.

Како преноси амерички лист „Кришчен сајенс монитор”, Кери је у уторак изјавио: „САД су дужне да пронађу начин за сарадњу са Русијом”. Слично реагују и у Москви, али упозоравају: „Сви договори засновани на идеји ’јака и богата Америка – слаба Русија’ морају да буду ствар прошлости”. А прошлост баш и не указује на спремност Вашингтона да одустане од поменутог става.

Политика „ресетовања” подразумевала је одређене, не мале, уступке са обе стране. Русија се обавезала да ће се придружити контроли „зоне забрањеног летења” над Ираком, санкцијама против Ирана и да ће обезбедити снабдевање америчких војних снага ангажованих у Авганистану преко своје територије. Заузврат од САД је тражено да одустану од пријема у НАТО бивших совјетских република, да се размештање америчког ракетног система у Европи врши уз сагласност Москве, и да Америка престане да се меша у унутрашње ствари Русије.

Како се испоставило, источни партнер је свој део договора испоштовао, западни – није. Уз то, у Вашингтону су жестоко реаговали и на поновни избор Владимира Путина на место руског шефа државе. Зато су у Москви јасни: убудуће сарадња са прекотихоокеанским суседом може да се одвија искључиво – на равној нози.

„Русија се променила, и више јој нису потребни тутори”, написао је Фјодор Лукјанов, уредник журнала „Русија у глобалној политици”.

Приметно је да је однос Путина према Западу у трећем мандату постао далеко прагматичнији. Истовремено, нови-стари шеф руске државе свестан је да САД своју стратегију убрзано прилагођавају новим околностима – јачању кинеског утицаја на глобалној сцени. То Москви даје додатни простор за деловање и могућност да у будућим разговорима са Вашингтоном своје захтеве формулише управо имајући у виду фактор – Кина.

Останак Обаме на челу САД, дефинитивно, није унео нови оптимизам међу аналитичаре у Москви. Овде су и даље више опрезни него оптимисти. Многи су склони да тврде како је Обама под јаким утицајем антируског лобија, наводећи као пример изгласавање „закона Магнитског”. Такође, мало је вероватно да домаћин Беле куће може много да утиче на планове о размештању америчких ракета широм Европе, па и у земљама (Турска) из којих је Русија прва на нишану.

Улазак Џона Керија у игру у таквим околностима са руске стране изазива знатижељу али и несумњиве симпатије.

„Он више нагиње традиционализму, а искуство које поседује свакако ће много значити за функционисање Министарства иностраних послова САД, које је и само склоно конзервативнијим ставовима”, тврди Дмитриј Тренин, директор „Карнеги центра” у Москви.

Како ће се нови шеф америчке дипломатије снаћи у „мирењу” две стране – остаје да се види. Оно што је најважније: спреман је да делује, а видљиво је и да су му поверење поклонили и са једне и са друге стране Тихог океана. А како ће то поверење и оправдати зависиће од тога како се буде снашао са актуелним изазовима на глобалном плану, пре свега у Сирији, где Русија и САД заузимају потпуно опречне позиције.

Како год било, мало ко данас очекује неко ново „ресетовање”, попут оног из 2009. Поготово уколико се Американци не уздрже од директног уплитања у дијалог власти и опозиције у Русији. А то се не очекује. Ма колико и сам Џон Кери био присталица става да свако мешање споља у тако осетљива питања може да буде само – контрапродуктивно.