Uzdanje u Džona Kerija

Dve, po svemu oprečne, vesti prostrujale su pre desetak dana svetskim medijima. U prvoj je javljeno da su SAD dobile novog šefa diplomatije u liku Džona Kerija, a u drugoj da je ruski premijer Dmitrij Medvedev obznanio odluku o odustajanju od saradnje Ruske Federacije sa SAD u sferi borbe protiv kriminala, tačnije, kontrole ilegalnog prometa narkotika i trgovine ljudima.

Poznavaoci rusko-američkih prilika odluku Medvedeva su protumačili kao novi korak u narastujućem međusobnom nepoverenju dve velike sile – i verovatno su u pravu. Ipak, sa druge strane, izbor Kerija na mesto državnog sekretara znak je da Amerikancima nije baš do preteranog zaoštravanja ionako zategnutih odnosa sa Rusijom. Keri, naime, važi za pragmatičnog diplomatu, čoveka spremnog za razgovor, koji nikada nije ulazio u sukobe sa ruskim kolegama. Uostalom, on je bio aktivan (mada neformalan) učesnik i procesa „resetovanja” koji je američki predsednik Barak Obama promovisao 2009, sa tadašnjim ruskim kolegom Medvedevom.

Neizvesno je da li će odluka o prekidu saradnje u borbi protiv narko-trgovaca biti poslednja tačka nesporazuma do koje je Moskva spremna da ide, i koliko će ubacivanje Kerija u igru stvari povesti ka povoljnijem raspletu, ali sasvim je izvesno da je Kerijev izbor u ruskim diplomatskim krugovima dočekan sa velikim odobravanjem i nadama.

Kako prenosi američki list „Kriščen sajens monitor”, Keri je u utorak izjavio: „SAD su dužne da pronađu način za saradnju sa Rusijom”. Slično reaguju i u Moskvi, ali upozoravaju: „Svi dogovori zasnovani na ideji ’jaka i bogata Amerika – slaba Rusija’ moraju da budu stvar prošlosti”. A prošlost baš i ne ukazuje na spremnost Vašingtona da odustane od pomenutog stava.

Politika „resetovanja” podrazumevala je određene, ne male, ustupke sa obe strane. Rusija se obavezala da će se pridružiti kontroli „zone zabranjenog letenja” nad Irakom, sankcijama protiv Irana i da će obezbediti snabdevanje američkih vojnih snaga angažovanih u Avganistanu preko svoje teritorije. Zauzvrat od SAD je traženo da odustanu od prijema u NATO bivših sovjetskih republika, da se razmeštanje američkog raketnog sistema u Evropi vrši uz saglasnost Moskve, i da Amerika prestane da se meša u unutrašnje stvari Rusije.

Kako se ispostavilo, istočni partner je svoj deo dogovora ispoštovao, zapadni – nije. Uz to, u Vašingtonu su žestoko reagovali i na ponovni izbor Vladimira Putina na mesto ruskog šefa države. Zato su u Moskvi jasni: ubuduće saradnja sa prekotihookeanskim susedom može da se odvija isključivo – na ravnoj nozi.

„Rusija se promenila, i više joj nisu potrebni tutori”, napisao je Fjodor Lukjanov, urednik žurnala „Rusija u globalnoj politici”.

Primetno je da je odnos Putina prema Zapadu u trećem mandatu postao daleko pragmatičniji. Istovremeno, novi-stari šef ruske države svestan je da SAD svoju strategiju ubrzano prilagođavaju novim okolnostima – jačanju kineskog uticaja na globalnoj sceni. To Moskvi daje dodatni prostor za delovanje i mogućnost da u budućim razgovorima sa Vašingtonom svoje zahteve formuliše upravo imajući u vidu faktor – Kina.

Ostanak Obame na čelu SAD, definitivno, nije uneo novi optimizam među analitičare u Moskvi. Ovde su i dalje više oprezni nego optimisti. Mnogi su skloni da tvrde kako je Obama pod jakim uticajem antiruskog lobija, navodeći kao primer izglasavanje „zakona Magnitskog”. Takođe, malo je verovatno da domaćin Bele kuće može mnogo da utiče na planove o razmeštanju američkih raketa širom Evrope, pa i u zemljama (Turska) iz kojih je Rusija prva na nišanu.

Ulazak Džona Kerija u igru u takvim okolnostima sa ruske strane izaziva znatiželju ali i nesumnjive simpatije.

„On više naginje tradicionalizmu, a iskustvo koje poseduje svakako će mnogo značiti za funkcionisanje Ministarstva inostranih poslova SAD, koje je i samo sklono konzervativnijim stavovima”, tvrdi Dmitrij Trenin, direktor „Karnegi centra” u Moskvi.

Kako će se novi šef američke diplomatije snaći u „mirenju” dve strane – ostaje da se vidi. Ono što je najvažnije: spreman je da deluje, a vidljivo je i da su mu poverenje poklonili i sa jedne i sa druge strane Tihog okeana. A kako će to poverenje i opravdati zavisiće od toga kako se bude snašao sa aktuelnim izazovima na globalnom planu, pre svega u Siriji, gde Rusija i SAD zauzimaju potpuno oprečne pozicije.

Kako god bilo, malo ko danas očekuje neko novo „resetovanje”, poput onog iz 2009. Pogotovo ukoliko se Amerikanci ne uzdrže od direktnog uplitanja u dijalog vlasti i opozicije u Rusiji. A to se ne očekuje. Ma koliko i sam Džon Keri bio pristalica stava da svako mešanje spolja u tako osetljiva pitanja može da bude samo – kontraproduktivno.