Ћутање и стид убијају

"Деца беспомоћно седе у кућама, свуда око њих су отворене бочице лекова, старе играчке и мирис смрти који не може да се пренесе камером и запамти на екрану, а остаје у нашем сећању и подсећа нас на разлог због кога смо ту".

Овако редитељка Руби Јанг – у ексклузивном разговору који смо водили за Политику – описује потресне сцене за време снимања документарног филма "Крв региона Јингцу" који јој је донео овогодишњег Оскара у категорији документараца. Руби Јанг позната је у филмским круговима као монтажер два холивудска хита: "Јесен у Њујорку" (филм Јоан Чен у коме главне улоге тумаче Ричард Гир и Винона Рајдер) и "Клуб радости среће" (филм Вејна Вонга). Непосредно после доделе Оскара, признала нам је да је монтажа играних филмова много лакша од рада на документарцу. "Код играних, важно је уметничко виђење које треба спретно извући из режираног материјала, за разлику од документарног филма, где је за монтажера најважније да се подреди причи која прави филм".

Овај филм говори о скандалозној продаји крви и инфекцији давалаца инструментима заражених сидом, који су овако стечену болест пренели на своје потомство. Филм се бави и предрасудама којима су ова деца изложена у провинцији Анхуи у источној Кини.

Режисерка Руби Јанг и продуцент филма Томас Ленон засипају гледалиште призорима панике, очајања, туге након смрти неколико фамилија заражених сидом. Остављена деца лутају улицама, док се родбина и комшије снебивају да их приме на смештај или да им дају храну.

Идеју за филм, Руби Јанг добила је још 2003, приликом рада на филмској серији "Како постати Американац – кинеско искуство", за амерички образовни програм PBS (public broadcasting service):

Тада сам схватила колико су СИДА и заражена деца тема дана. јер су све новине биле преплављене подацима о растућем хаосу, због небриге за децу која остају сирочад после смрти родитеља. Према подацима кинеског Министраства здравља  тренутно у Кини има 76,000 сирочади оболеле од сиде. У месту Анхуи, у провинцији Јингцу, 14 сати возом од Пекинга, време као да је стало. Изузев телефонских жица, све изгледа као да сте се вратили 100 година у прошлост, када су епидемије харале и сејале ужас код сеоског становништва.

Филм понире у проблем обавеза старања о деци у традиционалној кинеској породици, и пластично дочарава сав ужас који ова инфективна болест уноси у њу, мењајући постојећи начин живота и уносећи нова правила понашања. Стигма око заражене дечице изазива нелагодност код гледалаца и потребу да се деца пригрле и заштите. Један од главних ликова у филму, малишан Гао Јун, не проговара ни реч до краја филма, истраумиран и уплашен, сели се од куће до куће својих комшија који и сами имају сиду. Дилема ујака који је једини здрав и који би могао да прихвати Гао Јуна везана је за страх да неће наћи жену која ће хтети да се уда и живи у кући са дететом болесним од сиде. Нан Нан је девојчица која је такође остала без родитеља и о њој се стара старија сестра, тинејџерка која не сме да спомене свом дечку како има сестру болесну од сиде, из страха да не буде напуштена.

Да ли је било лако борити се са предрасудама током снимања филма?

Да бисмо скренули пажњу и кинеске и светске јавности, Томас и ја смо дошли на идеју да оснујемо организацију "Кинески медијски Пројекат о СИДИ". Направили смо рекламу са чувеним кошаркашима, Амерканцем Маеџик Џонсоном, који већ годинама носи у себи вирус сиде и кинеском кошаркаском звездом Јао Мингом, у којој они једу храну из истог тањира и Јао подучава Меџика како да једе штапићима. Пре ове рекламе, једна од заблуда о преношењу вируса сиде била је да се преноси ако се јело дели са оболелом особом. Реклама је била приказана за време гостовања кошаркашких тимова НБА у Кини, а затим је стављена на аутобусе и железничке станице. Милиони гледалаца су је видели и тако смо полако стекли поверење Министарства здравља и кинеске телевизије.

Верујете ли да сте макар мало успели да развејете табу и одбојност друштва према жртвама вируса ХИВ-а?

Нормално, још увек постоји табу око проститутки и хомосексуалаца, и мада су те групе често погођене сидом а Министарство здравља Кине  спомиње их у својим извештајима, забрањено је да се на ТВ отворено расправља о њима. Међутим и то се полако мења. Прошле године интервјуисала сам дипломца са Харвардског унверзитета који је основао Фондацију за помоћ сирочићима погођеним сидом у Хонг Конгу. Иако је оснивач ове хуманитарне фондације хомесексуалац, емисија је била приказана на неколико локалних кинеских програма. Такође, занимљиво је како познате личности утичу на промену понашања и ставова. Бивши амерички председник Бил Клинтон је приликом посете Кини 2003 загрлио ХИВ-позитивног младића. Неколико дана касније кинески лидер се јавно руковао са оболелим.  Међутим, упркос помацима, битка против СИДЕ је далеко од коначног решења.

Колико су предрасуде према оболелима од СИДЕ још увек јаке у Кини?

Ништа мање него у Индији, Русији или Африци у неразвијеним сеоским подручјима. Обично су везана за схватања о неморалном понашању, тако да садрже двоструку осуду. За последњих неколико година кинеска влада заједно са невладиним међународним организацијама ради на образовању становништва, нарочито у сиромашним подручјима. По први пут се јавно говори о ризичним групама и преношењу болести. Гора од саме епидемије сиде је равнодушност и дискриминација према деци која носе ову болест. Уочљива је двострука осуда деце – остала су сирочад а при том болују од сиде. Ћутање и стид су убице исто колико и сама болест.Тиме се болест  потискује у подземље и онемогућава се да се она прати и лечи. Наш циљ је да се ублажи осуда заражених, поготово деце. Ми не зелимо да мењамо друштво, него да утичамо на промену понашања према оболелима.

Који ћете детаљ са доделе Оскара најдуже памтити?

Било је врло узбудљиво у друштву великих холивудских имена: Анђелике Хјустон, Мерил Стрип, Леонарда Ди Каприја, Кејт Винслет. Незаборавни тренутак, осим проглашења победника, за мене је био онај док је Кејт Винслет излазила са једног пријема а ја управо улазила на исти. Препознала ме је са доделе награда, загрлила ме и рекла: "Заиста ми се допао твој филм. Од свег срца ти честитам"!

Какво је дејство или магија самог Оскара на ваш филм и ваш даљи ауторски рад?