Природне везе

Већ десет година Србија живи у сенци снајперског епа. У марту 2003. убијен је Зоран Ђинђић, и од тог часа је, наравно, све горе. Данас не знамо шта би све учинио и шта је могао да постигне и достигне динамични премијер, али изгледа као да више нема довољно добрих идеја шта ваља урадити са овом државом, па се тако политичке вође годинама врте у мртвом кругу.

Шта се у међувремену променило? Неколико лоших гарнитура на власти, олигархије за које је држава била опитно поље, утопијски концепти о волшебном спасењу. Стална предизборна грозница, избори после којих је такозвана елита бирала саму себе, скоро независно од резултата гласања.

И данас се Србија налази на нејасној граници између неизбежних, можда непотребних избора и насушне стабилности. Али, као и увек, без изузетка, од октобарске револуције 2000. до пролећа 2013. афере и скандали забављају и брину осиромашени пук, а носиоци власти опробавају се у свакодневном образлагању српске варијанте апсурда.

Чини се да су усељавања неких неизбежних лица у наше домове била пречеста, па се на тај начин трошила жустрина њихових историјских тема. То је тај закон медијског тржишта: што те више има – мање вредиш. Та формула о учесталим инфлацијама јавних ликова примењива је на фронтмене српске владе, на премијера посебно. Дачић се небројено пута појавио кад није требало, хабајући тако оштрицу својих кључних идеја које ваља поделити са народом. Ако, наравно, оне уопште постоје.

Врло често се Александар Вучић опробавао у образлагању премијерових јавних запетљавања, мада се у томе није много одмакло. Први потпредседник је имао посла и у припремању својих изјава, казујући понекад да је „затечен” и да га чуди што у „вези с тим” нема шта да каже.

Да постоји несклад између водеће двојице у српској влади више се не може, а и не мора скривати. Вучић рече да га са Дачићем не држе јаке емоције или побратимство, далеко било, него интереси државе.

Интереси државе, дакле. Да ли је то само борба против корупције, из које први потпредседник вуче капиталне импулсе свог високог рејтинга? Можда је било довољно ухапсити Мишковића и прогласити посао готовим, јер сви други су ситнији од њега. Мада, изгледа као да систем „не ради” без Вучићеве подстицајне енергије. А то је оно што би могло да тајне српске корупционашке аждаје још дуго држи даље од правоснажних пресуда.

Ипак је Мишковић са свим својим могућим греховима отишао у други план пред новом „владајућом” афером. Први министар Дачић, а можда још неки из ове или из ранијих влада били су, наводно, у контакту са Шарићевим људима. Неки су можда још, јер независно шта раде Миша Банана и Дарко Шарић, њихов картел ради.

Дачића је афера потрефила таман кад се захуктао у тражењу немогућег решења за Косово. Он је за овдашњу јавност изнео једно збрзано објашњење о томе како зна Банану, виђао се с њим, зашто се не би виђао, али није имао појма чиме се човек бави. Уосталом тај Миша је био љубазан, углађен и галантан. Светски човек. Дачић није знао, да му је неко рекао – знао би. Није знао да се Шарић уредно бринуо за физичку кондицију састава МУП-а, и да је за такве потребе народне милиције купио теретану. Диван гест, ионако је полиција на граници фискултурног сиромаштва.

Знале су службе, али оне никада никоме ништа не говоре. Осим кад су у своје време о Шарићу и његовим пословима Микију Ракићу рапортирали Саша Вукадиновић и Светко Ковач. Ракић је чувао тајну коју је саопштио Тадићу, који је чувао тајну од надлежних органа власти. Државне тајне се чувају и по цену пропасти државе.

Могао је Ракић по завичајној линији да дошапне Дачићу кога да се припази, али, ето – није. Као министар полиције, Ивица је најважније ствари последњи сазнао. И сад му прети пад, или још горе, опстанак на власти и незадрживи суноврат рејтинга.

Занимљиво, али Драгољуб Мићуновић се сетио да је и он видео Банану „у једном ресторану, јела се нека риба, а он (Банана) је био јако љубазан” (по писању једног дневног листа).

Модерна политичка историја нам казује да годинама постоји дирљиво поштовање између високе српске политике и угледног подземља, што је и генератор сиве зоне неконтролисане моћи. Ни политика ни мафија не могу да сањају о таквој снази без узајамног помагања. Па је тако неописиво тешко направити границу о томе где престаје легитимна држава и настаје (легитимно) подземље. Та љубав је перверзна само на први поглед, она је природни еликсир узајамне расподеле места у сивој или мрачној зони.

Морао бих да се сложим са идејом А. Вучића, да нико не буде поштеђен ако је гадно забрљао, без обзира на ком се месту у власти налази и како се зове.

Али, тај принцип, ако којим случајем буде примењен, свакако обара владу. Не мислимо, ипак, да ће влада посрнути под теретом Дачићевих интимних успомена. Нису само његове. А ко се где налази и како се зове, па то је државна тајна.