Животи у блату

Када је настао (1996), драмски текст „High life” Лија Мекдугала био је канадски одговор на „Трејнспотинг” и европску драматургију „новог брутализма” уопште, која је физички непосредно, без длака на језику, претресала животне проблеме разноразних друштвених отпадника, наркомана, криминалаца, чудака (текстови Џоа Пенхала, Марка Рејвенхила, Саре Кејн, Василија Сигарева, Маријуса фон Мајенбурга и других). Актери ове драме са зачинима црне комедије, по којој је снимљен и филм у режији Герија Јејтса, су четири лезилебовића којима је заједничко то што су морфијумски зависници, као и то што имају заједнички интерес, план да пљачкају банкомате, са коначним циљем хватања воза за бољи живот.

Изузетна игра глумаца у представи „Здрав(о) живот(е)!”, редитеља Николе Завишића кључно доприноси њеној успешности. Они су створили врло особене и чврсте ликове, при чему је њихово укупно сценско постојање веома комплементарно, они сјајно функционишу као група, што доводи до пуног и снажног доживљаја публике. Игор Павловић игра Дика, најразумнијег међу њима, покретача плана пљачке која би им донела жељени узлет са дна. Ненад Пећинар је створио Бага, најпргавијег међу њима; огорчен на цели свет, он је суровији ехо Џимија Портера из Озборнове драме „Осврни се у гневу” која је битно утицала на целу необруталистичку драматургију. Иван Ђурић је освајајуће изградио лик болешљивог, килавог и муцавог Донија, невероватно савесног и правдољубивог, што има апсурдна комичка значења имајући у виду да је он ипак преступник. Били Марка Савића је, са друге стране, превише самоуверен, згодан, донжуановски тип, рођени срцоломац, неизлечиви шармер и преварант.

Важне значењске слојеве у представи доноси пажљиво бирана ретро музика коју ликови пуштају са плоча, од Елвиса Прислија и Тома Џонса до ЗЗ Топ и Бруса Спрингстина, као и уопште, клупска атмосфера која у интерлудијима радње испада у први план. Музика наглашава важност телесног искуства актера, као и њихова хедонистичка схватања живота, а такође истиче и идеју побуне против естаблишмента, имајући у виду да се рокенрол есенцијално дефинише кроз отпор против друштвених конвенција, као и кроз безграничне тежње ка слободи. Уведене су и локално препознатљиве референце које радњу приближавају нашој средини и имају пародични смисао – у сцени у којој Баг прети Билију, он театрално маше песницом и рецитује стихове из Бајагине песме „Немој да се зезаш са мном”.

Представа се завршава наравоученијем спроведеном у ироничном кључу: на сцену излази суфлерка Снежана Ковачевић и чита дописани (псеудо)дидактички текст о проблемима које наркоманија доноси. Наивна озбиљност читања, одсуство глуме, али и чињеница да она наступа поред једног леша и усисивача који бруји, стварају ефекат зачудности, ироничну дистанцу. Овим поступком се аутори представе одређују према друштвеном проблему наркоманије, избегавајући при томе баналност, и у стилу који потпуно одговара тону представе.

Нама су данас драма „High life” и представа „Здрав(о) живот(е)!” блиске због препознатљивости основних животних околности исплетених око ликова: они су људи из муља, животаре у блату друштвене лествице, задављени безнађем. У том смислу, са њима се можемо идентификовати, њихова драма је и наша драма. Иако потпуни маргиналци, актери су метафорички носиоци протеста против система, стубови отпора према свакодневици у мељућој машини капитализма. Њихов живот је драстично обојен црнилом, али снопове светла доноси њихова заразна воља да се искобељају из тог живог блата. Они не одустају од могућности бољег живота, вере у промене и потраге за излазом.