Време стида

Познато је да људи углавном не воле да гледају или да се присећају мучних догађаја из своје прошлости и живота. Имам утисак да ће се на сличан начин – разуме се, под не сасвим извесном претпоставком да преживимо као народ – Срби изузетно ретко и нерадо присећати овог периода своје историје. (При том уопште не мислим само на актуелну или претходну владу, мада је, факат, за њиховог мандата дошло до убрзања појава и тенденција којих ће се, уверен сам, у будућности потомци сећати с нелагодом и стидом.)

Када сам први пут чуо да се захтев за потпуним одустајањем од српског суверенитета над Косовом и Метохијом пореди са Де Головим повлачењем из Алжира било ми је смешно. Но, убрзо сам схватио да је ђаво однео шалу и да је ту, заправо, реч о озбиљном пројекту, који се нуди као смоквин лист за овдашње политичаре. Весна Пешић је у том погледу направила и корак више, поредећи Ивицу Дачића не само са Де Голом него и са Черчилом, што је теза коју је лакше навести него покушати смислено и озбиљно коментарисати. (На страну што су, што је посебна и посебно тужна тема, Французи теже поднели одустајање од своје омиљене колоније него што највећи део српске такозване елите жали за губитком своје историјске и симболичке постојбине.)

Но, оставимо се Черчила и Де Гола. Поштено говорећи, како год иначе вредновали Недићеву историјску одговорност и улогу, готово да нема сумње да је за неке наше постпетооктобарске политичаре (па и за велик број оних који о политици јавно говоре и пишу) генерал Недић, такорећи, национална величина. При чему је посебно симптоматично што је управо Ивица Дачић својевремено енергично захтевао уклањање слике („квислинга”) Милана Недића из зграде Владе Србије.

И да не буде неспоразума, не ради се овде ни о каквом пледоајеу за превредновање Недићевог лика и дела (мада је прилично јасно да ће барем део послератних оптужби на његов рачун морати да буде преиспитан и ревидиран). Уз све њихове мане, слепе мрље и идеолошка ограничења, мислим да Србија треба да буде поносна на оба своја слободарска покрета у Другом светском рату и да се не гура међу оне који морају да фалсификују и измишљају своју мање-више непостојећу антифашистичку традицију. Дакле, не ради се овде о Недићу, већ онима који се дан-данас згражавају над његовом „издајом”, а нису свесни да – у најбољем случају и у најповољнијој интерпретацији – спроводе управо његову политику „прагматизма” и „реализма”. И да то чине у много мање апокалиптичним околностима – па онда и са много мање оправдања – него што су биле оне у којима је деловао поменути генерал.

Стицајем околности, овде је опет у центру пажње Ивица Дачић. Али, правде ради, није ту у питању само он. Зато и јесте помало отужно кад видим како се разне „велике” и „бескомпромисне” патриоте острвљују само на Дачића, при томе веома пажљиво и у широком луку заобилазећи (или чак отворено хвалећи) „првог потпредседника” владе. Иако већ и врапци знају да је заправо он, Александар Вучић, алфа и омега свих тренутних политичких процеса у Србији, укључујући ту и ово последње „евроинтеграцијско” убрзање, а да је премијер – мада га то, разуме се, не амнестира – ту углавном само (не)вољни извршилац.

Зато не могу а да не поделим чуђење директора московског Института за стратешка истраживања Леонида Решетњикова (што је, узгред речено, само последња у низу његових стратешких функција) када се пита и констатује како: „Русији није најјаснија огромна жеља већег дела српског политичког естаблишмента да по сваку цену постане члан Европске уније... Какву улогу Србија може да игра у јединственој Европи? Очигледно је да ће најконкурентније гране српске привреде бити разрушене... Европа пуца по свим шавовима, а упорна жеља српске владе, укључујући и председника Николића, да уђе у ЕУ, личи ми на покушај да се укрца на брод који тоне”.

Овим речима се нема много шта додати. Али ипак остају неке недоумице у вези са руским ставом поводом тог питања, и нарочито дилема око руских потеза и, евентуално, конкретније руске подршке уколико би, којим чудом, српска политика попримила другачији смер.  

И док се српска политичка криза полако расплиће и са њом разне домаће и стране политичке зверке остављају свој траг, једна друга српска држава, односно „ентитет”, годинама релативно успешно бије тешку битку за свој опстанак. И пример те борбе би у неком смислу могао бити поучан случај и путоказ националним снагама са обе стране Дрине. Милорад Додик је, наиме, показао да је могуће рећи „не” и политички преживети – па се чак и изборити за неке националне интересе у условима (фактичког) међународног протектората. Наравно да је и тамо било пропуста и грешака. Али уз повремено неразумевање и негодовање сопствене јавности и неких овдашњих патриотских кругова, руководство РС је последњих година вешто комбиновало руску спољнополитичку и економску подршку, као и (не)принципијелно тактичко савезништво са бе-ха Хрватима, Израелом и неким конзервативним (антиисламским) америчким круговима.

Додик, што је посебно упечатљиво с обзиром на његов позамашни габарит, подсећа на ходача по жици развученој изнад дубоке провалије. Делује трапаво, изгледа као да му ту није место – али на неки чудан начин опстаје и не пада, без обзира на то што има много заинтересованих да ту жицу интензивно љуљају.

Нада(ј)мо се само да одлучни и мучки ударац неће стићи из Београда!? 

Главни уредник часописа „Нова српска политичка мисао”