Тајна дечака страдалог на возу

Трагедија откривена у уторак увече на ранжирној станици "Макиш" у Београду, када је на вагону теретног воза пронађено угљенисано тело још непознатог дечака, отворила је низ питања. Ко је малишан кога нико не тражи ни три дана после нестанка? Где се попео на воз? Да ли је погинуо у Макишу или на неком другом делу пруге којом је прошао воз од Бара до Београда?
У МУП-у Србије претпостављају да је настрадали дечак био луталица, будући да нико није пријавио његов нестанак. У оваквим случајевима свим полицијским станицама шаље се такозвана "објава о НН лешу" у којој се наводи опис тела.

Пошто је несрећно дете практично спржено високонапонском струјом, у објави је наведено да је реч о мушком лешу "старости од 9 до 13 година". Ови подаци пореде се са пријавама несталих особа и укрштање ових информација, кажу у полицији, у скоро 80 одсто случајева омогућава идентификацију.

Нико није пријавио нестанак

Међутим, ако нико није пријавио нестанак детета, као што је то у овом случају, онда је полиција пред сложенијим задатком. Постоје породице чија су деца распуштена, у којима је уобичајено да не долазе кући данима, па је могуће да ће неко, ко не прати овај случај у медијима, тек накнадно пријавити нестанак дечака. Теоријски, могуће је да је настрадали дечак који је тако живео из иностранства, на пример Црне Горе или БиХ, па његов нестанак није ни пријављен у Србији.

– Колегама преостаје једино оперативни рад, да се провере насеља уз пругу којом се кретао воз на којем је пронађен леш дечака. У моје време није било ДНК анализе, али су слични случајеви ипак расветљавани – каже за "Политику" пензионисани полицајац Слободан Ф. Вујановић, данас публициста који пише о темама из области криминала.

Како незванично сазнајемо у "Железницама Србије", теретни воз, који служи за превоз жита, кренуо је у недељу 15. априла из Црне Горе, из станице Бар, за Београд. У принципу, теретни возови, како сазнајемо, мало кад застају на прузи, осим на укрштањима и у случају када је потребно променити локомотиву.

– Воз се налазио на траси 52100. Оно што сигурно знамо јесте да се први пут задржао у Пожеги где је формирана нова траса. Затим је наставио да иде ка Београду. Пре тога је прилично дуго стајао у Лазаревцу, више од 12 сати – сазнајемо у "Железницама Србије".

Подсетимо, основна претпоставка полиције гласи да је дечак страдао у Барајеву, где је такође воз застао, а недуго после поласка из ове станице утврђен је велики пад напона на мрежи, што наводи на претпоставку да је дете тада и изгубило живот.

Мирослав Јеремић, председник Синдиката железничара Србије, сматра да то јесте реална могућност.

– Станице у Пожеги и Лазаревцу су добро осветљене и има чувара, мало је вероватно да се неко неопажено попне на воз. Са друге стране, барајевска станица јесте велика, има три колосека, али је мрачна, увече нема отправника возова, и могуће је да неко приђе возу. У близини је и велико ромско насеље. Када воз путује на међународној линији, он застане у Пожеги, и добија нове вагоне, а затим наставља свој пут ка Београду и постаје локална линија – објашњава Јеремић.

Трагичан крај "детета улице"

Док стручњаци и полиција покушавају да одгонетну мистерију спаљеног дечака, за тело, које је спржила струја од 25.000 волти, ни јуче се нико није распитивао, потврђено нам је у Институту за судску медицину. У београдском Центру за социјални рад кажу да постоји много малишана који лутају главним градом и Србијом, али у овој установи не поседују тачне податке о њиховом броју.

– За разлику од њихових вршњака који су смештени у домовима без родитељског старања или у хранитељским породицама, "деца улице" веома тешко улазе у систем. Она лутају од града до града, или долазе у Београд како би нашла неки посао. Догађа се да полицајац затекне дете на улици, и одведе га у прихватилиште. Ни то често не помаже, јер основни подаци о њима не могу да се утврде, немају никаква документа или чак не знају када су рођени. Међутим, прихватилиште не може да одговори њиховим потребама, они због тога беже и настављају да лутају – објашњава Светлана Миленковић, психолог у Центру за социјални рад.

"Деца улице" су најчешће занемарена, злостављана и приморана су да беже од куће. Посебна група су малишани које родитељи приморавају на просјачење.

– Њих је јако тешко задржати у прихватилишту или некој другој институцији, јер су, на неки начин, развили посебан образац понашања и тешко се уклапају у систем. И изгледом и понашањем су упадљиви у односу на групу – објашњава Миленковићева.

Милица Ђорђевић, из Центра за организацију младих, такође истиче да не постоји евиденција о напуштеној деци и напомиње да она нису потпуно препуштена сама себи.

– Постоји предрасуда да деца лутају без икаквог контакта са људима, али то није сасвим тачно. Она која живе у вагонима, напуштеним кућама или под мостовима, често су у контакту са немарним родитељима, познаницима, или са локалним центром за социјални рад. Обично беже из ситуација породичног насиља. Тачно је да постоје и организоване групе деце, а догађа се да међу њима има и једна старија особа, нека врста вође групе. То није обавезно одрастао човек, може да буде и младић од двадесетак година. Деца улице већином јесу Роми, али има и малишана српске, мађарске или румунске националности – објашњава Милица Ђорђевић.