Tajna dečaka stradalog na vozu

Tragedija otkrivena u utorak uveče na ranžirnoj stanici "Makiš" u Beogradu, kada je na vagonu teretnog voza pronađeno ugljenisano telo još nepoznatog dečaka, otvorila je niz pitanja. Ko je mališan koga niko ne traži ni tri dana posle nestanka? Gde se popeo na voz? Da li je poginuo u Makišu ili na nekom drugom delu pruge kojom je prošao voz od Bara do Beograda?
U MUP-u Srbije pretpostavljaju da je nastradali dečak bio lutalica, budući da niko nije prijavio njegov nestanak. U ovakvim slučajevima svim policijskim stanicama šalje se takozvana "objava o NN lešu" u kojoj se navodi opis tela.

Pošto je nesrećno dete praktično sprženo visokonaponskom strujom, u objavi je navedeno da je reč o muškom lešu "starosti od 9 do 13 godina". Ovi podaci porede se sa prijavama nestalih osoba i ukrštanje ovih informacija, kažu u policiji, u skoro 80 odsto slučajeva omogućava identifikaciju.

Niko nije prijavio nestanak

Međutim, ako niko nije prijavio nestanak deteta, kao što je to u ovom slučaju, onda je policija pred složenijim zadatkom. Postoje porodice čija su deca raspuštena, u kojima je uobičajeno da ne dolaze kući danima, pa je moguće da će neko, ko ne prati ovaj slučaj u medijima, tek naknadno prijaviti nestanak dečaka. Teorijski, moguće je da je nastradali dečak koji je tako živeo iz inostranstva, na primer Crne Gore ili BiH, pa njegov nestanak nije ni prijavljen u Srbiji.

– Kolegama preostaje jedino operativni rad, da se provere naselja uz prugu kojom se kretao voz na kojem je pronađen leš dečaka. U moje vreme nije bilo DNK analize, ali su slični slučajevi ipak rasvetljavani – kaže za "Politiku" penzionisani policajac Slobodan F. Vujanović, danas publicista koji piše o temama iz oblasti kriminala.

Kako nezvanično saznajemo u "Železnicama Srbije", teretni voz, koji služi za prevoz žita, krenuo je u nedelju 15. aprila iz Crne Gore, iz stanice Bar, za Beograd. U principu, teretni vozovi, kako saznajemo, malo kad zastaju na pruzi, osim na ukrštanjima i u slučaju kada je potrebno promeniti lokomotivu.

– Voz se nalazio na trasi 52100. Ono što sigurno znamo jeste da se prvi put zadržao u Požegi gde je formirana nova trasa. Zatim je nastavio da ide ka Beogradu. Pre toga je prilično dugo stajao u Lazarevcu, više od 12 sati – saznajemo u "Železnicama Srbije".

Podsetimo, osnovna pretpostavka policije glasi da je dečak stradao u Barajevu, gde je takođe voz zastao, a nedugo posle polaska iz ove stanice utvrđen je veliki pad napona na mreži, što navodi na pretpostavku da je dete tada i izgubilo život.

Miroslav Jeremić, predsednik Sindikata železničara Srbije, smatra da to jeste realna mogućnost.

– Stanice u Požegi i Lazarevcu su dobro osvetljene i ima čuvara, malo je verovatno da se neko neopaženo popne na voz. Sa druge strane, barajevska stanica jeste velika, ima tri koloseka, ali je mračna, uveče nema otpravnika vozova, i moguće je da neko priđe vozu. U blizini je i veliko romsko naselje. Kada voz putuje na međunarodnoj liniji, on zastane u Požegi, i dobija nove vagone, a zatim nastavlja svoj put ka Beogradu i postaje lokalna linija – objašnjava Jeremić.

Tragičan kraj "deteta ulice"

Dok stručnjaci i policija pokušavaju da odgonetnu misteriju spaljenog dečaka, za telo, koje je spržila struja od 25.000 volti, ni juče se niko nije raspitivao, potvrđeno nam je u Institutu za sudsku medicinu. U beogradskom Centru za socijalni rad kažu da postoji mnogo mališana koji lutaju glavnim gradom i Srbijom, ali u ovoj ustanovi ne poseduju tačne podatke o njihovom broju.

– Za razliku od njihovih vršnjaka koji su smešteni u domovima bez roditeljskog staranja ili u hraniteljskim porodicama, "deca ulice" veoma teško ulaze u sistem. Ona lutaju od grada do grada, ili dolaze u Beograd kako bi našla neki posao. Događa se da policajac zatekne dete na ulici, i odvede ga u prihvatilište. Ni to često ne pomaže, jer osnovni podaci o njima ne mogu da se utvrde, nemaju nikakva dokumenta ili čak ne znaju kada su rođeni. Međutim, prihvatilište ne može da odgovori njihovim potrebama, oni zbog toga beže i nastavljaju da lutaju – objašnjava Svetlana Milenković, psiholog u Centru za socijalni rad.

"Deca ulice" su najčešće zanemarena, zlostavljana i primorana su da beže od kuće. Posebna grupa su mališani koje roditelji primoravaju na prosjačenje.

– Njih je jako teško zadržati u prihvatilištu ili nekoj drugoj instituciji, jer su, na neki način, razvili poseban obrazac ponašanja i teško se uklapaju u sistem. I izgledom i ponašanjem su upadljivi u odnosu na grupu – objašnjava Milenkovićeva.

Milica Đorđević, iz Centra za organizaciju mladih, takođe ističe da ne postoji evidencija o napuštenoj deci i napominje da ona nisu potpuno prepuštena sama sebi.

– Postoji predrasuda da deca lutaju bez ikakvog kontakta sa ljudima, ali to nije sasvim tačno. Ona koja žive u vagonima, napuštenim kućama ili pod mostovima, često su u kontaktu sa nemarnim roditeljima, poznanicima, ili sa lokalnim centrom za socijalni rad. Obično beže iz situacija porodičnog nasilja. Tačno je da postoje i organizovane grupe dece, a događa se da među njima ima i jedna starija osoba, neka vrsta vođe grupe. To nije obavezno odrastao čovek, može da bude i mladić od dvadesetak godina. Deca ulice većinom jesu Romi, ali ima i mališana srpske, mađarske ili rumunske nacionalnosti – objašnjava Milica Đorđević.