Мрзимо хејтере

Тема ових 4.000 словних знакова појачаних са неколико стотина празнина између њих јесу хејтери. Реч долази, јасно, из енглеског језика, од глаголаto hate, што значи мрзети. Хејтери су дакле, они који по дефиницији нешто или некога мрзе. Они су углавном у мањини: наиме, веома је тешко наћи на јутјубу видео-клип у коме већину не чине лајкови, који се зелене, а мањину хејтови који су – пазите! – безбојни. Често се деси да међу коментарима тих клипова видите и неки који је посвећен хејтерима, то јест онима којима се не допада оно што се свима допада. Ти коментари су често подругљиви. И то није случајно.

Хејтери су измишљотина потрошачког друштва, које обучава своје чланове јединој ,,вештини”: трошењу. Мото таквог друштва је реч „да”. „Да”, свему и свачему, „да”, „да”, само „да”, увек „да”... Ако се, пак, то „да” једном претвори у „не”, то постаје скандал, па човек који је то казао постаје ,,нетолерантан”, (јер шта је толеранција, ако није „да” свачему, или како би рекао један Немац – немогућност субјективног мишљења). А, ипак, баш од тог „не” почиње појединац или ако хоћете, грађанин: то „не” није речено без размишљања. Напротив, онај ко каже „не”, обично је добро размислио о томе шта је рекао, јер је лако рећи „да” – на страни тог „да” је већина, коју само треба да опонаша, је ли, и неће бити никаквих проблема. Дакле, човек који каже „не” јесте човек који задржава право на слободу мишљења (насупрот присили да опонаша), а самим тим и право да не буде будала, право да тражи да га не третирају као будалу.

Такве особе ниједном друштвеном систему нису нарочито миле – али је зато са њима занимљиво дружити се. Њихово „да”, наиме, и они знају да кажу „да”, често је увод у причу коју само они могу да вам испричају, јер је њихово „да”, као и „не”, плод размишљања, доживљаја, искуства... дело једне несводиве личности.

Историјски гледано, људи који знају да некада кажу „не” (стручно би их назвали ,,критичким субјектима”) били су још увек пожељни у земљама. ,,парламентарних демократија” у доба док је источно од њих стајао Варшавски пакт у коме, по дефиницији, нико није могао ни да помисли „не”, а некмоли да то „не” каже. Међутим, с падом берлинског зида, није више било потребе за особама које било коме и било чему смеју да кажу „не” (јер за „не”није потребан само мозак, потребна је и петља, да не спомињем сада неке друге делове тела). Такви људи само су могли да ометају процес глобализације који се најкраће може описати као тренутно дресирање маса да свему понуђеном кажу „да” (па да тако никада не поставе питање шта им се нуди). Било какво „не” само би ометало проток капитала: рећи „да” свему, значи ући у тржни центар и оптеретити кредитну картицу до тренутка када ви почињете да служите њој, а не она вама. Многи од вас који ово читате знате шта то значи.

С падом зида, појединце који мисле својом главом почињу да прозивају хејтерима. Тај појам жели да „не” прикаже као пуку ирационалну мржњу, а људе који кажу „не”, као нешто различито од. ,,нормалног света” – већини која свему хипнотисано каже, „да”. Управо зато што то „да” за потрошачко друштво није проблем, не постоји израз лајкер, јер је нормално све лајковати, свему рећи „да”.

И тако долазимо у парадоксалну ситуацију: хејтери (мрзитељи) су ,,нетолерантни”, ,,ирационални”, ,,ненормални”, док је ,,већина”,,толерантна”, осим што не може да поднесе... хејтере. А када се реч ,,хејтер” преведе на језик ближи људима, а даљи од банкарских биланса, видимо да су такозвани хејтери заправо храбри људи који говоре „да” слободи, односно људи чије „да” није резултат дресуре, већ мишљења. Отуд је појава појма хејтер симболички почетак њиховог прогона.