Хрватска пре и после преговора са ЕУ

„Анексом Г” Бечког споразума о питањима сукцесије, закљученог 21. јуна 2001, регулисано је питање приватне својине и такозваних стечених права правних и физичких лица која имају имовину или остварују извесна права на територији друге републике.

Република Хрватска до данас није предузела никакве кораке како би испунила своје обавезе предвиђене „Анексом Г” споразума, односно није предузела адекватне кораке како би правним лицима из Србије вратила имовину процењену на око милијарду и осамсто милиона евра, а физичким лицима имовину која је готово непроцењиве вредности.

На тај начин Република Хрватска не само да није поштовала Споразум о питањима сукцесије, већ је прекршила Резолуцију Савета безбедности УН број 1120 из 1997. којом је свим избеглим лицима потврђено право да се врате својим домовима, одустала је затим од примене Европске конвенције о заштити људских права и основних слобода, као и у испуњавању обавеза из Споразума о нормализацији односа између СР Југославије, односно њеном сукцесору (Република Србија) и Републике Хрватске.

Наиме, наведеним споразумом о нормализацији односа предвиђено је да ће стране уговорнице обезбедити избеглим и расељеним лицима враћање у посед њихове имовине, односно правичну надокнаду, као и да свака страна уговорница гарантује једнаку правну заштиту имовине физичких и правних лица која имају држављанство друге стране, односно седиште на територији друге стране, као ону коју имају њени сопствени држављани, односно правна лица.

У прилог тврдњи да Република Хрватска не испуњава обавезе из међународних споразума, а које се првенствено односе на имовинска права избеглих и расељених лица, говори и чињеница да је програм стамбеног збрињавања дискриминаторски, јер се од подносилаца захтева (давно протераних Срба) тражи да немају имовину на простору бивше Југославије, а цена откупа стана је далеко већа од откупне цене која је важила за остале грађане Хрватске током претходног периода.

Такође, актуелним предлогом измене Закона о стамбеном збрињавању на ратом погођеним подручјима Хрватске, Срби повратници стављени су у далеко лошији положај од Хрвата који су били учесници „домовинског рата”, будући да се лица која могу добити стан или кућу категоризују управо према њиховој улози у ,,домовинском рату”.

Приметна је и чињеница да је у склопу завршетка преговора о чланству у ЕУ Република Хрватска била много расположенија за испуњење својих међународних обавеза у овој области па је тада у току године решено питање стамбеног збрињавања готово 2.070 породица, док је након закључења преговора са ЕУ за годину дана решено десет пута мање случајева него претходне године.

Не само да је Србима отежан откуп и стицање права својине на становима у којима су живели пре рата, већ имају проблема у исплати новчане штедње коју су имали у банкама, као и у исплати заосталих а доспелих пензија. Веома мали број стамбених и привредних објеката саниран је од последица ратних дејстава.

Срби повратници, осим проблема који се односе на остварење имовинских права, имају и проблем проналаска одговарајућег запослења, будући да је веома мали, готово занемарљив број добио запослење у државним и јавним установама, иако је право на пропорционалну заступљеност гарантовано Уставним законом о правима националних мањина из 2003. године.

И у другим областима живота Срби повратници су шиканирани и изложени провокацијама и непријатностима, те је и страх за личну и безбедност породице један од узрока слабог повратка Срба у своје домове у Републици Хрватској.

Нарочито захваљујући геополитичким околностима које су кулминирале пред крај Другог светског рата, Хрватска никада није одговарала за холокауст над Србима и Јеврејима и зато је наставила, наравно сада модификовану, политику етничког чишћења, па је потпомогнута бившим и новим савезницима сада у моћи да покаже и пристрасност у области правосуђа, где су Срби у значајном броју случајева оптужени и осуђени за ратне злочине на основу слабих доказа или сведока чији искази изазивају озбиљну сумњу, док је велики број случајева ратних злочина над Србима који или нису процесуирани или су учиниоци ослобођени, односно осуђени на минималне казне затвора.

Тако Срби чине 95 одсто осумњичених, оптужених или осуђених за ратне злочине, а Хрвати само пет одсто. Овоме у прилог говори и податак Хрватског хелсиншког одбора из априла 2011, према коме пред хрватским правосудним органима за убиство 677 цивила српске националности након операције „Олуја” 1995. године није осуђен ниједан припадник хрватских оружаних снага.

У складу са свим наведеним, сматрам да Република Хрватска није учинила ни минимум у поштовању и заштити људских права и основних слобода, да на тај начин крши један од основних принципа савременог друштва, а самим тим и један од основних принципа Европске уније и њених држава чланица, те да треба одложити њено приступање ЕУ до тренутка испуњења преузетих обавеза и стварања атмосфере погодне за остваривање људских права и слобода.

Ако Република Хрватска, и поред нерешеног питања граница са Републиком Србијом, с тужбом против Републике Србије за геноцид (sic!), уз непоштовање својинских и других имовинских права грађана избеглих пред терором који није био виђен од краја Другог светског рата, права која су неспорна у савременим цивилизованим државама, као и с администрацијом и правосуђем које је дискриминаторско према делу сопственог становништва, онда српски народ треба да се дубоко замисли над својом будућношћу и, као што је то седамдесетих година рекао један академик (због чега се обрео у затвору), да одбаци заблуде прошлости.

С друге стране, ако ми њима поново помогнемо у остваривању њихових циљева, како би они опет дошли у повлашћени положај према нама, онда заслужујемо све оно што нам се десило и што ће се десити. Ковачи лажне историје неуморно раде, а плодови њиховог рада биће нарочито транспарентни већ у наредним месецима.

Професор универзитета