Назифова срећа преголема

Берлин – Филм „Кругови” Срдана Голубовића, за који су светска приказивачка права у поседу француске куће „Мементо филмс интернешенел”, током радних дана на Европском филмском маркету продат је за дистрибуцију у Француској, Немачкој, Пољској, Грчој и САД, сазнаје „Политика”.

После наступа у званичној конкуренцији 63. Берлинала и филм „Епизода у животу берача жељеза” босанскохерцеговачког редитеља Даниса Тановића, настао у француско-босанскохерцеговачко-словеначкој копродукцији, завршиће у наступајућем периоду у биоскопима Немачке, Велике Британије, Француске, Бугарске и у још неколико земаља са којима су преговори у току.

После Сaше Пeтoвића („Скупљачи перја”), Кустурице („Дом за вешање” и „Црна мачка бели мачор”) и Стoлeта Пoпoва („Циганска магија”), и Данис Тановић је сада окушао фестивалску такмичарску срећу са филмом на тему слатко-горког живота Рома. Његова 77-минутна документаристичка драма, прави соцреалистички филм, рађен је по свим принципима из манифеста „Догма 95” – камера из руке, аутентичан тон, светло, нема употребе музике и слично, а по унутрашњој атмосфери и самој причи, неодољиво подсећа на филм „Смрт господина Лазарескуа” Кристија Пуија. Наравно, у суженој верзији.

Тановићев, мали, топао и социјално ангажовани филм, велика је посвета малој, храброј и животу са радошћу окренутој ромској породици, њеној свакодневној борби за корицу хлеба, узајамној привржености и малим потребама за велику срећу. „Епизода из живота берача жељеза” заправо је аутентична прича са аутентичним јунацима – Сенадом и Назифом Мујићем (играју сами себе у филму), учесницима у једном од највећих босанскохерцеговачких скандала у здравству, када су се за Сенаду на ивици сепсе (носила је дуго мртав плод) пред носом затварала врата болница у Тузли, јер није ни социјално ни здравствено осигурана, а сироти Назиф није имао новца да плати хитну операцију која кошта више него што би месецима могао да заради од продаје старог, на депоније, одбаченог гвожђа.

Ипак, филм има прави срећан „цигански” крај. Сенада ће се оперисати на територији Републике Српске користећи лажни идентитет и снајкину здравствену књижицу, Назиф (ратни ветеран БиХ, али на ту тему Тановић не продубљује причу) ће у старо гвожђе продати свој аутомобил, купити лекове и платити исечену струју и срећа ће поново завладати у скромном дому Мујића. Са овим и оваквим филмом, у којем су огроман допринос и квалитет својом спонтаношћу и искреношћу дали сами глумци натуршчици, срећа се вратила и самом сценаристи и редитељу Данису Тановићу, после неколико неуспешних филмова насталих после дебитантског пробоја „Ничијом земљом”. И наредни Тановићев филм чије је снимање већ почело, како сазнајемо, поново је скромних буџетских средстава, са малом дигиталном камером која овом аутору, како каже, отвара шире поље слобода...

У последњим такмичарским фестивалским данима виђен је и нови филм, у кућном притвору заточеног, иранског редитеља Џафара Панахија. Он филм „Затворена завеса” коредитељски потписује заједно са Камбозијом Партови (уједно и игра у филму), из сасвим разумљивих разлога ограниченог кретања, а радња филма се добрим делом одвија изван Техерана, на обали мора на које је писац побегао да би на миру написао сценарио. Нажалост, овај Панахијев филм није нарочито успешан.

Динамику у главној конкуренцији донео је прилично комерцијалан јужноафрички ноар-трилер „Лајла Фури” Пије Мараис (већ дуго живи и ради у Немачкој), у којој нуди атмосферу духова бруталне прошлости ове афричке земље. Кроз причу о младој самохраној мајци (црнкиња), обученом „читачу” полиграфа (детектора лажи), која у саобраћајној несрећи случајно почини убиство (страда белац) које крије, Мараисова отвара и питања бременитог наслеђа неповерења, двоструких стандарда и издаја које су остале (и даље живе) после ере апартхејда у Јужној Африци.

У главном програму, али ван конкуренције, приказан је и нови филм двоструког добитника „Златне палме” и оскаровца Билија Огуста. Овај славни Данац је у филму „Ноћни воз за Лисабон” понудио раскошну адаптацију француског бестселера Паскала Мерсијеа, „упосливши” осим Џеремија Ајронса, Шарлоте Ремплинг и Кристофера Лија и изврсне немачке глумце Бруна Ганца, Мартину Гедеке, Лену Олин и Аугуста Дила. Причу о швајцарском професору латинског кога један инцидент води у Лисабон где упознаје јунаке књиге која га је фасцинирала (некадашње припаднике покрета отпора диктатору Салазару), Огуст води сигурно, на узбудљив иако сасвим класичан начин и са максималном употребом флешбека. Филм је леп за гледање. Мами и на размишљање о питањима избора у немилим и опасним временима, али и на део колико дојучерашње историје Португала.

До самог краја фестивала остаје да се погледају још и такмичарски филмови „На мој начин” Емануел Берко (опет Француска), „Ничија ћерка Хаевон” Хонг Санг Суа (Јужна Кореја) и „Хармонија лекција” Емира Баигазина (Казахстан)...

----------------------------------------------

Три пуне пројекције „Зечје земље”

Из српског цртаћа „Rabittland” Ане Недељковић и Николе Мајдака јуниора

Пуна сала, пуно аплауза за седмоминутни српски „цртаћ” који се под оригиналним називом „Rabittland” („Зечија земља”) приказује у оквиру програма „Генерација 14 плус” на 63. Берлиналу.

Аутори овог филма Ана Недељковић и Никола Мајдак јуниор, одговарали су после пројекције на многа питања, између осталог и о томе колико је идеја филма везана за локални контекст – недавне изборе у Србији. Ана и Никола су радо објаснили да су пошли од „локалног” , али своју идеју проширили на универзални план демократије, слободе избора и стањима у атмосфери друштвеног колапса.

 Иначе, духовит и ангажовани цртани „Rabittland”, приказује један дан у животу пинк зечева са рупом у глави уместо мозга, чији је једини смисао живота да свакодневно у велику кутију убацују гласачке листиће, што раде предано и марљиво, аутоматски, несвесни да се увече велике крпене лутке слатко смеју њиховој глупости и узалудној работи. Добра идеја, шармантан филм...