Моје скице са пруге

Волећи Касапићку, која за то није знала, ја сам као сарадник културе почео да личим на старије новинаре у ,,Политици”. Ваљда је то била традиција да новинари ,,Политике” долазе на рад око подне, прелиставају новине, иду на договор код главног уредника и одлучују да пишу тек око два по подне.

С доласком у подне ја сам се спријатељио с Миром Радојчићем који је тада радио на спортској рубрици, али интересантно, уредник му је био Љуба Вукадиновић, човек који је највише писао о утакмицама и репрезентацији у фудбалу, али му је ТАДА било забрањено да се потписује. Јер радио је Љуба у једном листу у време окупације.

Упознао сам и Стеву Дедијера, који ме је заволео јер је био ожењен млинаревом ћерком из Чачка... Ево шта су године, не могу да се сетим њеног имена, а била је и другарица моје сестре. Ако се сетим, дописаћу... Стева Дедијер је био славна личност не зато што је био брат Владе Дедијера него зато што је уочи рата живео у Америци, а после је био војник америчке армије. Он ме је терао да учим енглески, али ми смо се тада клели у Стаљина – Стаљин наша слава бојевоја... Стаљин је делио са Титом прву страну ,,Политике”.

У лето 1946. мало је било вести из позоришта и мало сам виђао Касапићку, па одем да пишем за ,,Политику” са пруге Брчко–Бановићи. Влатко Влатковић је већ био тамо, писао је књигу о изградњи. Знајући да нема места у новинама, писао сам ,,Скице са пруге”. ,,Политика” није волела да потписује сараднике, али сам први пут био потписан после тих скица.

У јесен сам наставио да радим на култури и тада сам нешто научио о љубави – када некога много волиш а не усудиш се да ишта кажеш вољеној, испадао ми је често плајваз из руке. И данас кад се заљубим увек ми нешто испадне, не из руке него нека реч из уста, неке глупости…

Али боље је волети него смршати. Угојио сам се од позива људи са филма, оценили су моје ,,Скице са пруге” као добре идеје за филм. Пређем на филм, одмах ме поставе за режисера „Филмских новости”, али ,,Политику” никад нисам оставио.

Пре неку годину написао сам роман о ,,Политици” – ,,Лола Београд”. И кад сам отишао из ,,Политике” до дан-данас писао сам често за моју ,,Политику”. Чак сам једном довео Мому Капора да опет ради за ,,Политику”.

То је било овако. Имали ми књижевно вече у Чачку. Мома, Тикало, Чума, Макс, ја, Точак свирао, и у једном моменту Мома се прекрсти, рече данас је летњи Свети Никола. Сви се прекрстисмо, али новинар из Чачка обавести један лист у Београду, скандал, уметници се крсте, нападну нас као четнике, отрчим код уредника, кажем да је то било само нешто уз књижевно вече, он пристане да нас више не напада у новинама, али да му доведем Мому и да му Капор обећа да ће писати приче за ,,Политику”.

Доведем Мому. Када се уредник договорио с Момом за писање, замислише се сви – какво име да дамо тој рубрици, ја хладно рекох нека се зове ,,011”. ,,То, Пурке, то”, викнуше сви, и знак ,,011” поче да се рађа не само у Моминим причама него и по разним украсима, од чаша до тањира. Али ни Мома ни ,,Политика” никад нису поменули да сам ја дао ту идеју за ,,011”.

Али нисам се бунио за ауторска права, јер ту ознаку сам раније видео на једној кафани на улазу у Младеновац. Чума ми каже да ,,011” кафана у близини Младеновца још ради.

Дакле, ако је Микица Митровић педесет година стално писао за ,,Политику”, ја сам писао повремено. Нисам само ,,измислио” ,,011” него сам први писао о руским емигрантима у Чачку.

Видим да ,,Политика” слави своје постојање, али ме редакција не зове на те прославе. Зваћу ја њих с молбом да објаве моју књигу о ,,Политици” као фељтон. То бих волео... као што волим што сам се сетио како се звала жена Стеве Дедијера, име јој је било Иванка Кухар, али нисам рекао Стеви да сам је волео пре њега...