Додиково раскршће

За оне који иоле прате политичку сцену у региону није никаква тајна да се у Бањалуци дешавају врло значајна померања и престројавања. Видљиво је голим оком да се покушава формирати политички фронт против председника Додика који би окупио како опозиционе странке тако и део медијског и НВО сектора. Исто тако је јасно и одакле ветар дува – председник Републике Српске је одавно почео да смета одређеним центрима моћи који би желели да унитарну БиХ на брзину уведу у НАТО. За оба циља – унитаризацију Босне, која подразумева гушење и гашење Републике Српске, и улазак у НАТО структуре, главна препрека је Милорад Додик.

Додик јесте започео своју каријеру као миљеник Запада, али је временом увидео да је чињење уступака Западу пут који води обесмишљавању Републике Српске: после учињених уступака редовно су тражени нови, још већи. Поред тога што је схватио како тај механизам функционише, Додик је после толико година на власти довољно ојачао и задобио важне савезнике и на Западу и на Истоку (Израел и Русија) што му је омогућило да добије нови маневарски простор и додатно самопоуздање. Зато је више година у тихом рату са међународним институцијама у БиХ, пре свега ОХР (Уред ЕУ за БиХ), чије постојање он доводи у питање.

Што је још важније, он је мимо ОХР преговарао и договорио се о одређеним одлукама с представницима друга два народа. Чини се да је један од смртних грехова када преговарате мимо „међународних представника” који заправо не желе помирење већ контролисани конфликт у коме су они увек потребни као тутори и арбитри. Замислимо само како би одјекнула вест да представници три народа у БиХ одлуче да се мирно поделе или донесу неку другу одлуку која није по вољи принудних протектора.

Како је први човек Српске показао спремност да брани оно што је остало од институција и овлашћења Републике Српске, и као што је очито да је улазак у НАТО под знаком питања због отпора Срба које је ова „хуманитарна организација” бомбардовала, он представља претњу страној контроли над БиХ. Стога се против Додика под утицајем тих центара моћи, а и финансијски подржан, формира политички блок. Они треба да развију кампању за слабљење, а можда и за рушење Милорада Додика. Рачуница је једноставна: лакше је контролисати шаролику коалицију него једног јаког играча који је пустио корење и који има подршку јавности. Вероватно ће тежиште бити на кампањи која треба да режим прогласи корумпираним и социјално неодговорним.

Кључну улогу у томе требало би да одигра СДС који на све начине тежи да се врати на власт, а који и даље има солидан патриотски имиџ. На вођству СДС је тешка одлука – да ли да се придружи фронту против Додика и да на тај начин дође на власт или пак да то одбије јер би тиме дестабилизовао позицију РС јер је она прави циљ кампање. Одговорни политичари не би смели да допусте да се с прљавом водом из корита избаци и дете. Искуство разних ,,пролећа” и обојених револуција говори да се тада дешавају опасни процеси који привремено или трајно слабе или руше институције система. У садашњој ситуацији то никако не би било добро за Републику Српску, али исто тако и за Србију – да дође до раста деструктивног револуционарног таласа који попут цунамија може да опустоши земљу.

Шта би могао да буде ефикасан одговор на овај најављени удар на власт у Српској? Пре свега да влада у Бањалуци крене у одлучну борбу против корупције и да у кризи понуди грађанима свог ентитета мало више социјалне правде. Ако би се на тај начин ефикасно обрачунао и са „мангупима из сопствених редова” Додик би не само превентивно деловао против „најављеног удара”, већ и као и у Србији, пронашао нови начин да уједини политичку заједницу у борби против овог друштвеног зла.

Друга ствар коју би лидер Срба преко Дрине могао да уради је да позове све политичке актере, а пре свега СДС, који је и стварао Српску, на договор о националном консензусу око будућности Републике Српске. То би можда подразумевало и одређене политичке уступке, а можда и водило ка великој коалицији која би требало да значајно ојача позицију Бањалуке у односу на Сарајево и међународне представнике на терену. Времена су озбиљна и захтевају озбиљна и свеобухватна решења која интегришу, а не додатно деле Републику Српску. Додик је политичар који има капацитет да их понуди.