Од злоћка до злотвора

ИНТЕРВЈУ
За врло кратко време, једна књига из пера домаћих аутора постала је хит! Дело "Како открити зло у себи. Човек – добар или зао?" проф. др Ивана Штајнбергера, Браниславе Чолак и Ненада Милојковића, које је објавио београдски "Плато" за само неколико месеци доживело је два издања, а у припреми је и треће. Књигу је илустровао Боб Живковић, а сваки читалац на њеном крају може и да се тестира и сазна колико је агресиван према свету, односно ка самом себи.

Зашто је важно писати о злу?

Писати о злу је важно због тога што је оно, добрим делом, одређивало људску прошлост, садашњост и будућност. Нема догађаја који је одређивао историјска кретања, историјске дубине, историјска битисања, обележја човечанства у којима није, својим великим утицајем, учествовао онај "неваљали", а обавезно присутни део егоистичне, агресивне, деструктивне, нарцисоидне, негативистичке, компетитивне "ђаволске", црне људске природе. Откривати њу, људску природу, значи један огроман напор да што већи део те природе начинимо осетљивим за људске односе, за топлину и саосећајност међу људима. Што боље упознамо зло, његово деловање, инструменте и технику, то значи отварање могућности да се одупремо, спречимо и добијемо шансу за бољу људску природу. Биће мање ратова, мржње, сукоба, несугласица, а историјом ће сигурно тећи мање крви. Биће мање осмеха на "ђавољем" лицу.

Да ли се зло појачава у групи и да ли се највише доказује на немоћнима?

Уколико се у групи налазе појединци са јаком негативном енергијом, они чија је црна страна личности јача, они чији је "ђаво" пријатељ, у стању су да побуде и покрену честице отрова које се, онда, манифестују као лоша атмосфера и клима групе. Тако настају покрети, тако настају групна раслојавања и сукоби који могу да поприме размере масовног покрета. Група, такође, има своју "природу" и она није ништа другачија од природе појединца. Агресија, егоизам и нетолерантност проклијају где год их посадиш. Често снага лоше људске природе посебно погађа слабиће, морално и етички, психопатске личности, оне чије "Ја" плива у бари.

Како сузбити агресију у човеку и да ли се она чешће него што се претпоставља претвара у зло?

Код човека треба разликовати два типа агресије. Једна је биолошки адаптивна, и њен циљ је очување живота – тзв. бенигна агресија и биолошки неадаптивна – малигна агресија, која тежи његовом уништењу и разарању и на коју најчешће мислимо када говоримо о најстравичнијим примерима мучења и убијања људи – жена и деце у ратовима и логорима, али и разног другог злостављања – силовања и насиља које се свакодневно догађа и у миру. Колико је бенигна агресија нужна за наш опстанак, малигна агресија има за циљ зло по себи, при чему њеном виновнику не доноси никакву другу корист осим задовољења неких патолошких импулса.

Један од најважнијих предуслова за смањивање и превенцију агресије јесте развој емпатије. Недостатак способности сагледавања и осећања из перспективе другог, ништа мање вредног човека, доводе до феномена познатог као обешчовечење других, при чему им се много лакше наноси бол, а понашање према њима постаје окрутније, јер, на крају крајева, они и нису људи, па тако и не заслужују да се према њима опходимо "људски". Улагањем у емоционално васпитавање и развој саосећања и бриге за друге, код деце и њихово укључивање у образовни систем, многа злодела би се могла спречити. Створили бисмо неко боље друштво, које није усмерено само на згртање имовине, већ пре свега на бивствовање, али не изоловано од других, већ са другима.

Да ли се зло може градуирати ?... У народу се каже "злотвор" али и "злоћко"

Као и све појаве у земаљским условима, у физичком и хуманом свету, особину злокобности, негативну страну личности, могуће је градуирати. Они који су способни да снагом свога ега и менталном снагом могу да релативно добро контролишу "ђавола" и на оне који су увек подложни "ђаволим делима". Појам "зао" појављује се у различитим језичко-вербалним варијантама, које онда имају и носе различиту атмосферу и тоналитет. Најтипичнији пример је назив "злоћко", симпатичног звучења, доброчинитељског призвука и топлине. Међутим, зависно од околности, од унутрашњег устројства појединца, његових намера, назвати некога "злоћком" може да носи и ироничну, лошу и агресивну конотацију. Треба сагледати личност и конотацију у целини и онда дати мишљење да ли је "злоћко" симпатични појединац. Често се иза еуфемизма и језичко-стилских фигура које привлачно звуче, крије озлоглашена агресија.

Да ли нас деминутив чини саучесницима?

Слабе личности, са неаутентичном снагом своје природе могу да користе деминутивну језичку конструкцију за додворавање, идентификацију, жељу, удруживање, као нешто чиме постају сигурно "сувласници стана" који је изнајмљен за "ђаволски кружок".

Како открити зло?

Ако и учинимо нешто на плану конкретизације термина зао човек, видећемо да се он најприближније односи на оно што се назива психопатском личношћу.

Психопате су социјални предатори, без осећања гриже савести и кајања за почињена дела. Они једноставно узимају све што им се прохте, не обазирући се на осећања других, без осећања кривице и кајања, кршећи социјалне и моралне норме. Међутим, невоља је у томе што су испитивања показала да је њих, у поређењу са целом популацијом, релативно мало – свега један одсто. Па откуда онда толико зло у свету? Анализа људског понашања са становишта црта и индивидуалних особености, подела на нас и оне због којих се воде ратови, уједно лишава одговорности за такве појаве друштво које и обезбеђује услове за њихов настанак. Црно-бели поглед на свет и граница која се појављује између људи уједно је и разлог зашто тако мало познајемо узроке настанка агресивног понашања и зла у човеку. Уместо трагања за лошим припадником наше врсте, кога ћемо осудити и разапети на виртуелну ломачу савременог света или послати на робију, корисније је видети под којим то условима сви ми можемо да будемо инструирани и у стању да чинимо најстрашнија злодела. Када дамо одговор на ово питање, можда ће нам постати јасније како је током рата могуће индуковати толике злочине и читаве нације навести у борбу једне против других.