Најмање плаћа ујка Сем

Пошто се дуго налазе под тешким америчким политичким притиском због недовољног уважавања људских права, Кинези су своју одбрану усмерили у два правца. Прво, чим се – сваког пролећа, како је то уобичајено – појави извештај Стејт департмента о кршењу људских права у свету, у коме се Кина оштро критикује, кинеска влада објављује свој, врло исцрпан, извештај о непоштовању људских права у САД. Овог марта то је био стварни утук на утук: обухваћено је све чега би се САД могле постидети – од злочина окупационих трупа у Ираку до расне дискриминације код куће. Американцима се каже: "Подстичемо САД да се суоче са сопственим проблемом људских права и да престану да се мешају у унутрашње послове других земаља, под видом заштите људских права."

Други вид отпора америчком притиску – којим се у овом тексту превасходно бавимо – иницирао је, пре годину дана, председник Ху Ђинтао, кад је затражио од Свекинеске федерације синдиката да "ојача своју мрежу у мултинационалним компанијама". Од тада се америчким корпорацијама које послују у Кини пружа прилика да покажу како на лицу места поштују радна и људска права запослених – не би ли се тим искуством, из односа између рада и капитала у развијеном демократском друштву, могли користити и кинески синдикати и послодавци.

Прва истраживања су показала да су плате и радни услови у западним фирмама не само далеко од узорних, него и да су, за већину запослених, често и нижи од домаћих. А најгоре је код Американаца, јер ујка Сем најмање плаћа. Уз то, испоставило се да су се америчке корпорације, у току припрема за доношење новог закона о раду у Кини, отворено супротставиле проширењу права запослених и деловању домаћих синдиката у предузећима са страним и мешовитим капиталом.

Педесет центи по сату

Према писању "Чајна дејлија", пекиншког листа на енглеском језику, једно истраживање у Кантону открило је да су амерички ресторани брзе хране – "Мекдоналдс", "Кентаки фрајд чикен" (КФЦ) и "Пица хаб" – сурови експлоататори јефтине радне снаге и да не уважавају ни кинеске прописе о раду.

Хонорарци у тим ресторанима, најчешће студенти и ђаци стручних школа, плаћени су не више од четири јуана (50 центи) по сату, иако кинески прописи о раду у угоститељству предвиђају минимум од 7,5 јуана по сату. Хонорарно особље ради често и по десет сати дневно, без уговора и права на неплаћени предах од 15 минута, а да се о праву на здравствено осигурање и надокнаду за повреду на раду и не говори. Стално запослени имају најниже плате одређене локалним прописима. А послодавци нису ни тиме задовољни, па се радије ослањају на хонорарце.

У Кини, иначе, "Мекдоналдс" има ланац од 790, КФЦ од 1.600, а "Пица хаб" од око 200 ресторана. Процењује се да у њима ради око 170.000 кинеских радника. Немоћни и у домаћим фирмама, кинески синдикати су тек однедавно почели да упућују своје доста пометене чланове у то шта би требало да буду њихова права у страним компанијама.

У току је експеримент са ланцем америчких робних кућа "Волмарт" који у Кини има 62 супермаркета и запошљава око 150.000 радника, али још нема извештаја о односима између синдиката и послодаваца. Друге америчке корпорације, посебно "Џенерал електрик" и "Гугл", углавном одбијају – под разним изговорима, међу којима је најчешћа тврдња да су њихови радни стандарди у сваком случају виши од домаћих – да се подреде кинеском законодавству.

Мисија професора

Америчка трговинска комора у Шангају, Пословни савет САД–Кина и неколико америчких моћних корпорација формирали су лоби који се, не водећи много рачуна о мешању у кинеске унутрашње послове, јавно успротивио доношењу новог закона о раду у коме би се прецизирали односи између рада и капитала, у знатној мери по узору на немачко и француско искуство, као и видови сарадње између синдиката и послодаваца.

Овај лоби је, протестујући код кинеске владе, тврдио да ће нови закон дестимулативно деловати на америчке инвеститоре и да ће амерички капитал почети да се одлива из Кине. После тога, али можда не само због тога, нацрт новог закона о раду није стављен на дневни ред пролећног заседања Свекинеског народног конгреса, иако је то раније било предвиђено.

Међутим, Кинези су повукли необичан контрапотез: упутили су у Вашингтон професора Љу Ченга, истакнутог стручњака за радно право, са задатком да у Конгресу САД подстакне или изнуди оснивање лобија који би тражио да се америчке корпорације у Кини придржавају не само кинеског законодавства, него и принципа о људским правима о којима Американци свима држе лекције.

Потпомогнут кинеском дипломатијом, али и делом америчке политичке структуре, професор Љу је успешно окончао своју мисију: након избора на којима су републиканци изгубили већину у Конгресу, у Представничком дому је формиран "прокинески" лоби од преко тридесет конгресмена. Та скупина конгресмена је већ затражила од председника Буша да изрази подршку настојањима за проширење радничких права у Кини, што би истовремено био и прекор америчким корпорацијама које та права желе да ограниче.

Након тога дошло је изненађење које кинеска дипломатија вероватно није припремала: за већа права радника у страним фирмама у Кини заложиле су се и неке међународне синдикалне асоцијације, па чак и многе међународне невладине организације које се боре за људска права. Пекинг је на то могао само да дода: ако свет иде ка глобализацији, добро је што се има у виду да 25 одсто светске радне снаге чине Кинези.