Najmanje plaća ujka Sem

Pošto se dugo nalaze pod teškim američkim političkim pritiskom zbog nedovoljnog uvažavanja ljudskih prava, Kinezi su svoju odbranu usmerili u dva pravca. Prvo, čim se – svakog proleća, kako je to uobičajeno – pojavi izveštaj Stejt departmenta o kršenju ljudskih prava u svetu, u kome se Kina oštro kritikuje, kineska vlada objavljuje svoj, vrlo iscrpan, izveštaj o nepoštovanju ljudskih prava u SAD. Ovog marta to je bio stvarni utuk na utuk: obuhvaćeno je sve čega bi se SAD mogle postideti – od zločina okupacionih trupa u Iraku do rasne diskriminacije kod kuće. Amerikancima se kaže: "Podstičemo SAD da se suoče sa sopstvenim problemom ljudskih prava i da prestanu da se mešaju u unutrašnje poslove drugih zemalja, pod vidom zaštite ljudskih prava."

Drugi vid otpora američkom pritisku – kojim se u ovom tekstu prevashodno bavimo – inicirao je, pre godinu dana, predsednik Hu Đintao, kad je zatražio od Svekineske federacije sindikata da "ojača svoju mrežu u multinacionalnim kompanijama". Od tada se američkim korporacijama koje posluju u Kini pruža prilika da pokažu kako na licu mesta poštuju radna i ljudska prava zaposlenih – ne bi li se tim iskustvom, iz odnosa između rada i kapitala u razvijenom demokratskom društvu, mogli koristiti i kineski sindikati i poslodavci.

Prva istraživanja su pokazala da su plate i radni uslovi u zapadnim firmama ne samo daleko od uzornih, nego i da su, za većinu zaposlenih, često i niži od domaćih. A najgore je kod Amerikanaca, jer ujka Sem najmanje plaća. Uz to, ispostavilo se da su se američke korporacije, u toku priprema za donošenje novog zakona o radu u Kini, otvoreno suprotstavile proširenju prava zaposlenih i delovanju domaćih sindikata u preduzećima sa stranim i mešovitim kapitalom.

Pedeset centi po satu

Prema pisanju "Čajna dejlija", pekinškog lista na engleskom jeziku, jedno istraživanje u Kantonu otkrilo je da su američki restorani brze hrane – "Mekdonalds", "Kentaki frajd čiken" (KFC) i "Pica hab" – surovi eksploatatori jeftine radne snage i da ne uvažavaju ni kineske propise o radu.

Honorarci u tim restoranima, najčešće studenti i đaci stručnih škola, plaćeni su ne više od četiri juana (50 centi) po satu, iako kineski propisi o radu u ugostiteljstvu predviđaju minimum od 7,5 juana po satu. Honorarno osoblje radi često i po deset sati dnevno, bez ugovora i prava na neplaćeni predah od 15 minuta, a da se o pravu na zdravstveno osiguranje i nadoknadu za povredu na radu i ne govori. Stalno zaposleni imaju najniže plate određene lokalnim propisima. A poslodavci nisu ni time zadovoljni, pa se radije oslanjaju na honorarce.

U Kini, inače, "Mekdonalds" ima lanac od 790, KFC od 1.600, a "Pica hab" od oko 200 restorana. Procenjuje se da u njima radi oko 170.000 kineskih radnika. Nemoćni i u domaćim firmama, kineski sindikati su tek odnedavno počeli da upućuju svoje dosta pometene članove u to šta bi trebalo da budu njihova prava u stranim kompanijama.

U toku je eksperiment sa lancem američkih robnih kuća "Volmart" koji u Kini ima 62 supermarketa i zapošljava oko 150.000 radnika, ali još nema izveštaja o odnosima između sindikata i poslodavaca. Druge američke korporacije, posebno "Dženeral elektrik" i "Gugl", uglavnom odbijaju – pod raznim izgovorima, među kojima je najčešća tvrdnja da su njihovi radni standardi u svakom slučaju viši od domaćih – da se podrede kineskom zakonodavstvu.

Misija profesora

Američka trgovinska komora u Šangaju, Poslovni savet SAD–Kina i nekoliko američkih moćnih korporacija formirali su lobi koji se, ne vodeći mnogo računa o mešanju u kineske unutrašnje poslove, javno usprotivio donošenju novog zakona o radu u kome bi se precizirali odnosi između rada i kapitala, u znatnoj meri po uzoru na nemačko i francusko iskustvo, kao i vidovi saradnje između sindikata i poslodavaca.

Ovaj lobi je, protestujući kod kineske vlade, tvrdio da će novi zakon destimulativno delovati na američke investitore i da će američki kapital početi da se odliva iz Kine. Posle toga, ali možda ne samo zbog toga, nacrt novog zakona o radu nije stavljen na dnevni red prolećnog zasedanja Svekineskog narodnog kongresa, iako je to ranije bilo predviđeno.

Međutim, Kinezi su povukli neobičan kontrapotez: uputili su u Vašington profesora Lju Čenga, istaknutog stručnjaka za radno pravo, sa zadatkom da u Kongresu SAD podstakne ili iznudi osnivanje lobija koji bi tražio da se američke korporacije u Kini pridržavaju ne samo kineskog zakonodavstva, nego i principa o ljudskim pravima o kojima Amerikanci svima drže lekcije.

Potpomognut kineskom diplomatijom, ali i delom američke političke strukture, profesor Lju je uspešno okončao svoju misiju: nakon izbora na kojima su republikanci izgubili većinu u Kongresu, u Predstavničkom domu je formiran "prokineski" lobi od preko trideset kongresmena. Ta skupina kongresmena je već zatražila od predsednika Buša da izrazi podršku nastojanjima za proširenje radničkih prava u Kini, što bi istovremeno bio i prekor američkim korporacijama koje ta prava žele da ograniče.

Nakon toga došlo je iznenađenje koje kineska diplomatija verovatno nije pripremala: za veća prava radnika u stranim firmama u Kini založile su se i neke međunarodne sindikalne asocijacije, pa čak i mnoge međunarodne nevladine organizacije koje se bore za ljudska prava. Peking je na to mogao samo da doda: ako svet ide ka globalizaciji, dobro je što se ima u vidu da 25 odsto svetske radne snage čine Kinezi.