Оставка и последице

Читам наслове током недеље.

„На 130 дискова има и снимака Дачићевих сусрета с мафијом”; „Динкић дао 200.000 евра за сплав”; „Дачић и СПС диловали с нарко-мафијашима”; „Шарић плаћао ДСС-у чак 220.000 евра месечно”; „Миша Банана плаћао летовања политичарима”; „Шарић нуди дил, тражи 15 година робије”; „Вучић наредио: истрага до краја”…

Како пропловити међу овим деблима која се поново ваљају замућеном матицом нашег политичког и медијског живота, а остати неоштећен?

Много питања, мало одговора. О чему су разговарали премијер и министар полиције и члан нарко-клана с којим се виђао и ветеран овдашње демократске сцене?

Ако су Борис Тадић и Миодраг Ракић знали за Дачићеве контакте – као што је Броз својевремено био упознат с наципрошлошћу тадашњег генералног секретара УН, али је о томе ћутао – зашто је тај премијеров контакт сада разоткривен?

Информација као роба. Све могуће врсте анализа, сва сила учесника. Нуде најразличитија објашњења. Са становишта једног па другог коалиционог партнера, кроз оптику опозиције, из угла тајних служби. Када се подвуче црта, закључак о моралној каљузи намеће се сам од себе.

Имам за почетак неодољиву потребу да читав простор испрскам неким освеживачем, од оних који упија лоше мирисе. А потом да чекам на слом српске политичке сцене. Јер то ће морати да се догоди уколико се садашње и бивше афере расплету до краја. Што је у интересу свих.

Како верујем да су становници Србије у великој мери навикнути на афере, па донекле и огуглали, узбудљивије је на једном другом месту: у Ватикану. И док српском премијеру препоручују да поднесе оставку, што је потез какав се у овдашњој политици ретко догађа, на оставку се одлучио папа Бенедикт Шеснаести, што је потез на који се чекало вековима.

Признао је да га замор душе и тела онемогућавају да ваљано обавља дужност Христовог викара на земљи. Папина одлука одјекнула је као гром из ведра неба.

Ситуација је сасвим нова. Чак ни Ватикан нема јасне одговоре шта ће с папом–пензионером? Шта ће бити с његовим папским прстеном који се по традицији уништава – када папа умре?

Но, све су то детаљи у односу на крупна питања која се не тичу само 1,2 милијарде католика на свету. Може ли се очекивати неки радикалнији заокрет после три деценије током којих су Римокатоличку цркву предводила двојица изразитих доктринарних конзервативаца?

Одговор је негативан. Црква не прави нагле заокрете.

Када је Бенедикт постао папа пре осам година, многи су предвиђали да ће он лађу Цркве држати на истом курсу као и његов вољени претходник. Бенедикт је, као и Јован Павле Други, дубоко веровао да Католичка црква треба да се држи својих традиционалних, конзервативних вредности – без обзира на времена убрзаних промена.

Да су само писане речи овог цењеног теолога биле довољне, живот Цркве био би успех. Али, док се Црква суочавала с великим изазовима стварног света, Бенедикт је из једне кризе упадао у другу.
Увредио је муслимане изјавом о пророку Мухамеду. Примио је бискупа који је порицао Холокауст.

Пред новинарима је рекао да су кондоми допринели ширењу сиде по Африци. Када су скандали с педофилијом почели да се шире Америком и Европом, Бенедикт је примио жртве, али ништа није предузео да би свештеници били кажњени.

Одбијао је позиве на дебате о целибату, био против жена свештеника, против абортуса, еутаназије, геј заједница. Потврдио је забрану причешћа разведеним католицима који поново ступе у брак. Дисциплиновао је многе који су постављали неугодна питања.

Истовремено је један значајан део Бенедиктових активности пролазио мање запажено: жестоке критике глобалног капитализма и његових токсичних социјалних последица, пре свега сиромаштва, папино отворено противљење ратовима и конфликтима, инсистирање на еколошким императивима и побољшање католичко-јеврејских односа.

Биће да је Бенедикт своју мисију на трону Светог Петра завршио мање конзервативно него што су либерали у старту страховали, али и мање конзервативно него што су се конзервативци надали.

Све у свему, контуре Бенедиктовог понтификата оивичене су аферама педофилије, неспоразума између папе и света, Ватиликсом који је у јавност избацио тајна приватна писма. Време и енергија које је папа посветио успостављању реда у Курији и обнови поверења у Цркву уопште показали су се недовољни.

Бенедикт је међутим знао шта га очекује. Непосредно пре него што је изабран за папу, кардинал Рацингер је о Цркви говорио као о „броду спремном да потоне, броду у који вода улази са свих страна”.

Знао је да ће покушај „прочишћења” наићи да отпор делова Курије и бискупа. Уместо тога, делујући пре свега као теолог, Бенедикт је своју енергију посветио обнови католичке вере за коју сматра да је угрожена.

Папа је неуморно позивао вернике да пронађу пут до божије речи, да се врате „светом”, да бране моралне позиције око којих нема преговора, да остану верни традицији Цркве. Добро за доктрину, лоше за политички менаџмент који би Цркву морао да учини ефикаснијом и атрактивнијом.

Црква је позната по свом гвозденом централизму који ватикански Швајцарци с хелебардама чувају вековима. Али, истовремено, део Цркве у своје оперативне системе укључује појмове као што су транспарентност, индивидуализам, демократија, дијалог.

Неспремност да се суочи с тим новим вредностима, већ је римску цркву суочила с друкчијим захтевима који стижу из Немачке или САД. Црква коју Бенедикт оставља свом наследнику и даље је озбиљно подељена око тумачења легата Другог ватиканског концила који је 1960-их отворио врата реформама.

Та врста ортодоксије вероватно служи на понос доктринарним конзервативцима – од Јозефа Рацингера до Амфилохија Радовића – али она цркве опасно дели на либерална и традиционална крила док се паства све више осипа.

У временима када је Црква суочена са озбиљним изазовима – од губитка верника преко корупције до утакмице с протестантизмом и исламом – можда би био неопходан један шири, глобални поглед који би могао да понуди нови папа из Латинске Америке или Африке.

Да ли ће Римокатоличка црква први пут показати храброст да за папу изабере неког с другог континента, тамо где су „младе цркве” много успешнија него у Европи? Бразилац, Колумбијац, Филипинац, кардинал из Гане?

Или ће нови папа бити опет неко са Старог континента? Да ли ће ватикански итало-центристи – 28 италијанских кардинала унутар конклаве од 118 која има право да бира новог папу – бити спремни на трећег узастопног папу који није Италијан. Или ће се ствари вратити на стару изреку да је Ватикан глобална организација, којом се управља као италијанским селом.

Уколико буде Европљанин, био би то знак да Црква није спремна на било какву либерализацију – упркос чињеници да баш због свог тврдог става губи вернике широм Европе.

Лобирање по ватиканским коридорима моћи увелико је почело. Типује се на ове или оне кардинале, иако је свако ко се иоле бави политиком, не само ватиканском, свестан истинитости старе изреке: „Entrare Papa et uscire Cardinale”, „Онај ко уђе (у конклаву) као папа, изађе као кардинал”.