Ostavka i posledice

Čitam naslove tokom nedelje.

„Na 130 diskova ima i snimaka Dačićevih susreta s mafijom”; „Dinkić dao 200.000 evra za splav”; „Dačić i SPS dilovali s narko-mafijašima”; „Šarić plaćao DSS-u čak 220.000 evra mesečno”; „Miša Banana plaćao letovanja političarima”; „Šarić nudi dil, traži 15 godina robije”; „Vučić naredio: istraga do kraja”…

Kako proploviti među ovim deblima koja se ponovo valjaju zamućenom maticom našeg političkog i medijskog života, a ostati neoštećen?

Mnogo pitanja, malo odgovora. O čemu su razgovarali premijer i ministar policije i član narko-klana s kojim se viđao i veteran ovdašnje demokratske scene?

Ako su Boris Tadić i Miodrag Rakić znali za Dačićeve kontakte – kao što je Broz svojevremeno bio upoznat s naciprošlošću tadašnjeg generalnog sekretara UN, ali je o tome ćutao – zašto je taj premijerov kontakt sada razotkriven?

Informacija kao roba. Sve moguće vrste analiza, sva sila učesnika. Nude najrazličitija objašnjenja. Sa stanovišta jednog pa drugog koalicionog partnera, kroz optiku opozicije, iz ugla tajnih službi. Kada se podvuče crta, zaključak o moralnoj kaljuzi nameće se sam od sebe.

Imam za početak neodoljivu potrebu da čitav prostor isprskam nekim osveživačem, od onih koji upija loše mirise. A potom da čekam na slom srpske političke scene. Jer to će morati da se dogodi ukoliko se sadašnje i bivše afere raspletu do kraja. Što je u interesu svih.

Kako verujem da su stanovnici Srbije u velikoj meri naviknuti na afere, pa donekle i oguglali, uzbudljivije je na jednom drugom mestu: u Vatikanu. I dok srpskom premijeru preporučuju da podnese ostavku, što je potez kakav se u ovdašnjoj politici retko događa, na ostavku se odlučio papa Benedikt Šesnaesti, što je potez na koji se čekalo vekovima.

Priznao je da ga zamor duše i tela onemogućavaju da valjano obavlja dužnost Hristovog vikara na zemlji. Papina odluka odjeknula je kao grom iz vedra neba.

Situacija je sasvim nova. Čak ni Vatikan nema jasne odgovore šta će s papom–penzionerom? Šta će biti s njegovim papskim prstenom koji se po tradiciji uništava – kada papa umre?

No, sve su to detalji u odnosu na krupna pitanja koja se ne tiču samo 1,2 milijarde katolika na svetu. Može li se očekivati neki radikalniji zaokret posle tri decenije tokom kojih su Rimokatoličku crkvu predvodila dvojica izrazitih doktrinarnih konzervativaca?

Odgovor je negativan. Crkva ne pravi nagle zaokrete.

Kada je Benedikt postao papa pre osam godina, mnogi su predviđali da će on lađu Crkve držati na istom kursu kao i njegov voljeni prethodnik. Benedikt je, kao i Jovan Pavle Drugi, duboko verovao da Katolička crkva treba da se drži svojih tradicionalnih, konzervativnih vrednosti – bez obzira na vremena ubrzanih promena.

Da su samo pisane reči ovog cenjenog teologa bile dovoljne, život Crkve bio bi uspeh. Ali, dok se Crkva suočavala s velikim izazovima stvarnog sveta, Benedikt je iz jedne krize upadao u drugu.
Uvredio je muslimane izjavom o proroku Muhamedu. Primio je biskupa koji je poricao Holokaust.

Pred novinarima je rekao da su kondomi doprineli širenju side po Africi. Kada su skandali s pedofilijom počeli da se šire Amerikom i Evropom, Benedikt je primio žrtve, ali ništa nije preduzeo da bi sveštenici bili kažnjeni.

Odbijao je pozive na debate o celibatu, bio protiv žena sveštenika, protiv abortusa, eutanazije, gej zajednica. Potvrdio je zabranu pričešća razvedenim katolicima koji ponovo stupe u brak. Disciplinovao je mnoge koji su postavljali neugodna pitanja.

Istovremeno je jedan značajan deo Benediktovih aktivnosti prolazio manje zapaženo: žestoke kritike globalnog kapitalizma i njegovih toksičnih socijalnih posledica, pre svega siromaštva, papino otvoreno protivljenje ratovima i konfliktima, insistiranje na ekološkim imperativima i poboljšanje katoličko-jevrejskih odnosa.

Biće da je Benedikt svoju misiju na tronu Svetog Petra završio manje konzervativno nego što su liberali u startu strahovali, ali i manje konzervativno nego što su se konzervativci nadali.

Sve u svemu, konture Benediktovog pontifikata oivičene su aferama pedofilije, nesporazuma između pape i sveta, Vatiliksom koji je u javnost izbacio tajna privatna pisma. Vreme i energija koje je papa posvetio uspostavljanju reda u Kuriji i obnovi poverenja u Crkvu uopšte pokazali su se nedovoljni.

Benedikt je međutim znao šta ga očekuje. Neposredno pre nego što je izabran za papu, kardinal Racinger je o Crkvi govorio kao o „brodu spremnom da potone, brodu u koji voda ulazi sa svih strana”.

Znao je da će pokušaj „pročišćenja” naići da otpor delova Kurije i biskupa. Umesto toga, delujući pre svega kao teolog, Benedikt je svoju energiju posvetio obnovi katoličke vere za koju smatra da je ugrožena.

Papa je neumorno pozivao vernike da pronađu put do božije reči, da se vrate „svetom”, da brane moralne pozicije oko kojih nema pregovora, da ostanu verni tradiciji Crkve. Dobro za doktrinu, loše za politički menadžment koji bi Crkvu morao da učini efikasnijom i atraktivnijom.

Crkva je poznata po svom gvozdenom centralizmu koji vatikanski Švajcarci s helebardama čuvaju vekovima. Ali, istovremeno, deo Crkve u svoje operativne sisteme uključuje pojmove kao što su transparentnost, individualizam, demokratija, dijalog.

Nespremnost da se suoči s tim novim vrednostima, već je rimsku crkvu suočila s drukčijim zahtevima koji stižu iz Nemačke ili SAD. Crkva koju Benedikt ostavlja svom nasledniku i dalje je ozbiljno podeljena oko tumačenja legata Drugog vatikanskog koncila koji je 1960-ih otvorio vrata reformama.

Ta vrsta ortodoksije verovatno služi na ponos doktrinarnim konzervativcima – od Jozefa Racingera do Amfilohija Radovića – ali ona crkve opasno deli na liberalna i tradicionalna krila dok se pastva sve više osipa.

U vremenima kada je Crkva suočena sa ozbiljnim izazovima – od gubitka vernika preko korupcije do utakmice s protestantizmom i islamom – možda bi bio neophodan jedan širi, globalni pogled koji bi mogao da ponudi novi papa iz Latinske Amerike ili Afrike.

Da li će Rimokatolička crkva prvi put pokazati hrabrost da za papu izabere nekog s drugog kontinenta, tamo gde su „mlade crkve” mnogo uspešnija nego u Evropi? Brazilac, Kolumbijac, Filipinac, kardinal iz Gane?

Ili će novi papa biti opet neko sa Starog kontinenta? Da li će vatikanski italo-centristi – 28 italijanskih kardinala unutar konklave od 118 koja ima pravo da bira novog papu – biti spremni na trećeg uzastopnog papu koji nije Italijan. Ili će se stvari vratiti na staru izreku da je Vatikan globalna organizacija, kojom se upravlja kao italijanskim selom.

Ukoliko bude Evropljanin, bio bi to znak da Crkva nije spremna na bilo kakvu liberalizaciju – uprkos činjenici da baš zbog svog tvrdog stava gubi vernike širom Evrope.

Lobiranje po vatikanskim koridorima moći uveliko je počelo. Tipuje se na ove ili one kardinale, iako je svako ko se iole bavi politikom, ne samo vatikanskom, svestan istinitosti stare izreke: „Entrare Papa et uscire Cardinale”, „Onaj ko uđe (u konklavu) kao papa, izađe kao kardinal”.