„Плејстејшен” не сме да буде беби-ситерка

Мобилни телефони, таблет рачунари и играчке конзоле велико су олакшање, али и велика главобоља за родитеље. Згодно је ако деца дугу вожњу аутомобилом могу да прекрате играјући игре, али тешко их је одвојити од екрана који се у просечној дневној соби стално умножавају. Ако је некада био проблем ограничити време проведено пред телевизором и компјутером, шта да се ради сада када су у многим домова још и „плејстејшен”, таблет и смартфон.

Кинеске власти су пре 13 година забраниле увоз и продају играчких конзола као што су „ви” и „плејстејшен” због страха да ометају физички и ментални развој деце. Ових дана су тамошњи медији наговестили да влада размишља да укине забрану. Не говори се да ли надлежни сада имају другачије мишљење о штетности конзола, али на западу се став према овој врсти забаве прилично променио.

Европски парламент је још 2009. поднео извештај са закључком да су компјутерске игре добре за децу и да их уче основним животним вештинама. Уместо уобичајених страхова да се насиље са екрана преноси у реалност, што су тврдиле неке студије, изнет је став да оне стимулишу размишљање, креативност, сарадњу и иновативност, што је све од суштинског значаја за информатичко друштво.

Без обзира на резултате овог или оног истраживања, многи родитељи, па чак и они који радо обрађују виртуелну фарму на „Фејсбуку”, сматрају да данашња деца не знају да се играју и да је један од разлога то што одрастају окружена технологијом.

Технолошка новина није нужно лоша

Психолог Невена Ловринчевић, аутор неколико приручника за родитеље, каже да није добро имати отпор према било којој промени са аргументом „ми то нисмо радили кад смо били мали”.

– Нешто што је новина није самим тим лоше, технологије се мењају.

Сматрам да родитељи треба да буду упознати о чему се ради. Ако је дете на интернету, родитељи морају да буду упознати са опасностима и да сходно узрасту дете упознају с тим. Деца у неком тренутку уђу у фазу када имају већу потребу за играма, а онда нечем другом дају приоритет. Добро је да родитељ има увид и контролу – сматра Ловринчевић.

Поједини страни стручњаци чак тврде да су видео-игре врста менталне гимнастике и да јачају логику. Наша саговорница сматра да оне у одређеним аспектима могу да буде корисне, на пример да постичу спацијалну интелигенцију.

– Међутим, потребна је права мера у односу на узраст. Не треба претеривати па да седмогодишњаци имају таблет, да не дај боже проведу пола сата у ауту, а да нешто не куцкају. Децу треба разумно снабдевати технологијом.

У свету, па и код нас, игре се више не посматрају само као забава.

Гејмери су пре две године успели да реше оно што је научнике мучило годинама. Играјући игру „Фолдит” декодирали су структуру ензима који има главну улогу у ширењу вируса сиде код мајмуна. Коаутор ове игре Зоран Поповић, директор је Центра за науку игре при универзитету у Сијетлу. Циљ овог центра је, како нам је Поповић рекао, да се направи револуција у образовању, да игре замењују и школу и домаће задатке. На пример, да цела математика стане у једну велику компјутерску игру.

После буквара, у играма и математика и историја

Владимир Копрић (33) добио је први компјутер, пре него што је пошао у школу, и каже да је много тога научио, а родитељи га нису превише ограничавали, већ су га подстицали да истражује свет програмирања. Прошле године је са Марком Маринковићем направио апликацију за тачскрин уређаје, „интерактивни буквар”, који најмлађима помаже да на забаван начин науче прва слова. План је да се у игру „спакују” и математика и историја. Копрић сматра да и игре које представљају само забаву могу да буде добре ако се користе умерено, посебно нове конзоле са играма које терају играча да се креће.

Ипак, чак и ако дете одговори да не сме да прекида игру јер тражи лек за сиду, родитељ мора да буде тај који одређује границе.

– Родитељ мора да размисли шта је за њега прихватљиво време. Ако примети да школске обавезе трпе због прекомерног играња или да дете континуирано даје примат тим садржајима у односу на дружење са вршњацима, то је знак за узбуну – саветује Невена Ловринчевић.

Њен став је такође да родитељи не би смели да користе игре као беби-ситерку и да сваки пут кад пожеле мало мира дозволе ову врсту забаве.

Важно је и оно што се детету нуди као алтернатива. Она саветује родитељима да дете укључе у разне активности, да га воде на утакмице и концерте, што, признаје, није лако јер захтева труд и време, али је вишеструко корисно.