Политичаркама теже него политичарима

Захваљујући докторским студијама на којима је анализирала како су политичарке представљене у штампаним медијима у предизборној кампањи, новинарка Дијана Суботички написала је књигу „Животне приче политичарки из Војводине”, са седам животних прича жена које су у политици, али нису често на насловним странама писаних медија. Како каже, тих седам жена су из пет партија и, иако нису на насловницама, доносиоци су одлука које људима креирају живот. „Збирка интервјуа је штампана као једна од пројектних активности ’Постпесимиста Кикинде’, с намером да утиче на повећање броја жена у политици, јер верујем да оваква сведочанства утичу на оснаживање политичарки.”

Весна Бјелић-Француски прешла је из КП у СПС, тако што је њена фирма правила спискове људи који прелазе, а винула се до места посланице у Скупштини Војводине. „Чланство у СПС-у се готово подразумевало. Схватили смо да је пре реч о промени имена странке”, каже. До 2000. године није била активна у странци, а онда је 12 година била секретар општинског одбора у Кикинди. „Сматрам да поштени људи треба да буду у политици. Мислим да је рад жена у политици веома тежак. Оне се схватају неозбиљно, а кад треба да се нешто уради, послови се дају баш њима – женама, јер се очекује да ће оне то и урадити.” Активна је и у Форуму жена, „испред покрајинског одбора СПС-а, у главном одбору, где су Славица Ђукић-Дејановић и Дијана Вукомановић.”

Гордану Булатовић, потпредседницу СО Кикинда, политика је увек интересовала, а преломни су били политички протести 1996. године. Следеће године учланила се у ДС. „Данас мислим да сам имала веће штете него користи од странке, али мислим да сам много допринела и политичком животу и развоју ДС-а у Кикинди”, истиче.

Није имала веће политичке функције до 2008. године. „У једном тренутку била сам чланица ГО ДС-а, када је Борис Тадић први пут изабран за председника. У међувремену сам прихватила да у Општинском одбору будем председница Форума жена. Иначе, волим да радим кампање, није ме срамота да радим на штандовима ДС-а, да идем од врата до врата, волим тај део активизма”, каже. О женама у политици овако размишља: „Када се жене жале колико им је тешко, јер су неравноправне, често размишљам колико су саме криве за ту ситуацију у којој се некада налазе. Ако хоћеш да се бавиш политиком не треба да будеш ни мазна, ни кокетна, небитно је да ли ћеш се допасти некоме, јер је важно да се свака особа наметне знањем, аргументима и способностима.”

И Јудита Поповић била је посланица у Скупштини Србије. Политика је заинтересовала после убиства Зорана Ђинђића, а почела је лепљењем плаката. „Лепила сам их 2007. године и стварно нисам имала политичке амбиције и нисам имала жељу да уђем у парламент. Нисам очекивала тако нешто. Морала сам нешто да урадим да бих могла да кажем – ја сам се потрудила, па се потруди и ти”, каже. Ипак, када је ушла у Скупштину била је одушевљена: „За мене је била част ући у Посланички клуб (ЛДП) са таквим људима. Када цените неке људе, као што је била Весна Пешић у то време, Жарко Кораћ, Наташа Мићић и сви други, осетила сам изазов, јер је за мене све било потпуно ново и другачије у односу на мој ранији адвокатски ангажман.”

Олена Папуга политички се ангажовала у ЛСВ-у и ушла у Скупштину Србије. Упознала је све посланике и са свима контактирала, па је била и у сватовима једној посланици и посланику. „Они су из сасвим различитих странака од оне којој ја припадам. Посланицима из других странака то је било чудно, али не и мојима”, каже.

Поред знања које је стекла у Скупштини, стекла је и познанства: „Ми смо мала странка. Добро контактирамо, блиски смо, путујемо заједно. У Скупштини сви завиде лигашима, јер су насмејани, имамо другачију енергију. Дружимо се са свима. У великим странкама посланици тешко дођу до председника. Ми смо регионална странка, имамо блиске контакте.” Олена Папуга је регистровала и мањинску русинску странку Заједно за Војводину, а ЛСВ јој је допустио двојно чланство. Каже да жене које су активне у политици треба да повуку оне које то још нису. „Кад год делимо летке или имамо неку акцију, жене редовно учествују. Нађу времена, и поред тога што имају децу и кувају и нису запослене или имају посла. Мислим да жене признају могућност да учествују у промени. Нисам доживела да ми нека жена препоручи свога мужа уместо себе. Жене радо прихватају ангажман. Треба само мало попричати са људима и охрабрити их.”

Станислава Хрњак прешла је из СРС-а у СНС када је Томислав Николић формирао нову странку. „То нисам доживела као прелаз из једне политичке странке у другу, јер сам све време у ствари и живела ову политичку ноту, а никада ми Шешељева није била блиска”, истиче. Допало јој се што су се у СНС-у промовисали нови људи и што се на последњим изборима њихова идеја показала најближа за грађане Србије. Ипак, мисли да су жене у неравноправном положају, а да су и поред тога енергијом и харизмом успеле да дођу на нека места. „Женама је неопходна едукација, и мислим да се много мора радити на мотивацији жена да би се у што већем броју укључивале у политику”, сматра.