Političarkama teže nego političarima

Zahvaljujući doktorskim studijama na kojima je analizirala kako su političarke predstavljene u štampanim medijima u predizbornoj kampanji, novinarka Dijana Subotički napisala je knjigu „Životne priče političarki iz Vojvodine”, sa sedam životnih priča žena koje su u politici, ali nisu često na naslovnim stranama pisanih medija. Kako kaže, tih sedam žena su iz pet partija i, iako nisu na naslovnicama, donosioci su odluka koje ljudima kreiraju život. „Zbirka intervjua je štampana kao jedna od projektnih aktivnosti ’Postpesimista Kikinde’, s namerom da utiče na povećanje broja žena u politici, jer verujem da ovakva svedočanstva utiču na osnaživanje političarki.”

Vesna Bjelić-Francuski prešla je iz KP u SPS, tako što je njena firma pravila spiskove ljudi koji prelaze, a vinula se do mesta poslanice u Skupštini Vojvodine. „Članstvo u SPS-u se gotovo podrazumevalo. Shvatili smo da je pre reč o promeni imena stranke”, kaže. Do 2000. godine nije bila aktivna u stranci, a onda je 12 godina bila sekretar opštinskog odbora u Kikindi. „Smatram da pošteni ljudi treba da budu u politici. Mislim da je rad žena u politici veoma težak. One se shvataju neozbiljno, a kad treba da se nešto uradi, poslovi se daju baš njima – ženama, jer se očekuje da će one to i uraditi.” Aktivna je i u Forumu žena, „ispred pokrajinskog odbora SPS-a, u glavnom odboru, gde su Slavica Đukić-Dejanović i Dijana Vukomanović.”

Gordanu Bulatović, potpredsednicu SO Kikinda, politika je uvek interesovala, a prelomni su bili politički protesti 1996. godine. Sledeće godine učlanila se u DS. „Danas mislim da sam imala veće štete nego koristi od stranke, ali mislim da sam mnogo doprinela i političkom životu i razvoju DS-a u Kikindi”, ističe.

Nije imala veće političke funkcije do 2008. godine. „U jednom trenutku bila sam članica GO DS-a, kada je Boris Tadić prvi put izabran za predsednika. U međuvremenu sam prihvatila da u Opštinskom odboru budem predsednica Foruma žena. Inače, volim da radim kampanje, nije me sramota da radim na štandovima DS-a, da idem od vrata do vrata, volim taj deo aktivizma”, kaže. O ženama u politici ovako razmišlja: „Kada se žene žale koliko im je teško, jer su neravnopravne, često razmišljam koliko su same krive za tu situaciju u kojoj se nekada nalaze. Ako hoćeš da se baviš politikom ne treba da budeš ni mazna, ni koketna, nebitno je da li ćeš se dopasti nekome, jer je važno da se svaka osoba nametne znanjem, argumentima i sposobnostima.”

I Judita Popović bila je poslanica u Skupštini Srbije. Politika je zainteresovala posle ubistva Zorana Đinđića, a počela je lepljenjem plakata. „Lepila sam ih 2007. godine i stvarno nisam imala političke ambicije i nisam imala želju da uđem u parlament. Nisam očekivala tako nešto. Morala sam nešto da uradim da bih mogla da kažem – ja sam se potrudila, pa se potrudi i ti”, kaže. Ipak, kada je ušla u Skupštinu bila je oduševljena: „Za mene je bila čast ući u Poslanički klub (LDP) sa takvim ljudima. Kada cenite neke ljude, kao što je bila Vesna Pešić u to vreme, Žarko Korać, Nataša Mićić i svi drugi, osetila sam izazov, jer je za mene sve bilo potpuno novo i drugačije u odnosu na moj raniji advokatski angažman.”

Olena Papuga politički se angažovala u LSV-u i ušla u Skupštinu Srbije. Upoznala je sve poslanike i sa svima kontaktirala, pa je bila i u svatovima jednoj poslanici i poslaniku. „Oni su iz sasvim različitih stranaka od one kojoj ja pripadam. Poslanicima iz drugih stranaka to je bilo čudno, ali ne i mojima”, kaže.

Pored znanja koje je stekla u Skupštini, stekla je i poznanstva: „Mi smo mala stranka. Dobro kontaktiramo, bliski smo, putujemo zajedno. U Skupštini svi zavide ligašima, jer su nasmejani, imamo drugačiju energiju. Družimo se sa svima. U velikim strankama poslanici teško dođu do predsednika. Mi smo regionalna stranka, imamo bliske kontakte.” Olena Papuga je registrovala i manjinsku rusinsku stranku Zajedno za Vojvodinu, a LSV joj je dopustio dvojno članstvo. Kaže da žene koje su aktivne u politici treba da povuku one koje to još nisu. „Kad god delimo letke ili imamo neku akciju, žene redovno učestvuju. Nađu vremena, i pored toga što imaju decu i kuvaju i nisu zaposlene ili imaju posla. Mislim da žene priznaju mogućnost da učestvuju u promeni. Nisam doživela da mi neka žena preporuči svoga muža umesto sebe. Žene rado prihvataju angažman. Treba samo malo popričati sa ljudima i ohrabriti ih.”

Stanislava Hrnjak prešla je iz SRS-a u SNS kada je Tomislav Nikolić formirao novu stranku. „To nisam doživela kao prelaz iz jedne političke stranke u drugu, jer sam sve vreme u stvari i živela ovu političku notu, a nikada mi Šešeljeva nije bila bliska”, ističe. Dopalo joj se što su se u SNS-u promovisali novi ljudi i što se na poslednjim izborima njihova ideja pokazala najbliža za građane Srbije. Ipak, misli da su žene u neravnopravnom položaju, a da su i pored toga energijom i harizmom uspele da dođu na neka mesta. „Ženama je neophodna edukacija, i mislim da se mnogo mora raditi na motivaciji žena da bi se u što većem broju uključivale u politiku”, smatra.