У Србији има само сто патолога

Српски патолози често раде у мемљивим подрумима, где вентилација није добра, зидови у просторијама су оронули, апаратура је застарела, а у лабораторијама обично нема уређаја за пречишћавање ваздуха. Број патолога је мали у односу на светске стандарде, па тако у уређеним земљама један стручњак обави годишње око 1.500 до 2.000 биопсијских анализа, а наш чак три до четири хиљаде обраде и писања налаза. Статистика показује да у Србији има свега нешто више од100 патолога, а према нормама ЕУ, један стручњак „иде” на око 100 болничких кревета.

Како објашњава професор др Јован Васиљевић, из Института за патологију београдског Медицинског факултета, њихова оптерећеност послом је велика, а подложни су и томе да добију неку инфекцију у току обдукције преминуле особе, па неретко оболевају због неодговарајуће заштите у сали или „завршавају” са дијагнозом туберкулозе, енцефалитиса или хепатитиса.

– Српска патологија је на лошем нивоу, јер је запостављена годинама. Незамисливо је да се на Медицинском факултету не ради савремена молекуларна патологија. То је слично као када се на врхунској гинеколошкој или некој другој клиници не би радиле најсавременије дијагностичке методе. Рецимо, ако је неко добио карцином плућа, на основу тих „модерних” анализа види се тачан тип рака и на основу наших налаза онколог одређује индивидуалну терапију, за одређен вид карцинома. А не да се пацијенту даје општа терапија зрачењем или хемиотерапијом – појаснио је др Васиљевић.

Проблем је и то што веома мали број лекара узима специјализацију из патологије, јер је реч о веома тешком и стресном позиву, за који мора да се иде на четворогодишњу специјализацију. Сметају им и услови у којима ће радити. У Институту за патологију је последњи пут веће преуређење забележно 2001. године.

– У Београду од свих клиничко-болничких центара једино КБЦ „Земун” има задовољавајућу патологију. Болницама недостају и кадрови и опрема – рекао је др Васиљевић.

Годишње се у Институту за патологију обави око 800 обдукција, а некада их је било и по 1.500. Наш саговорник види да проблем лежи у чињеници да су клинички лекари мање заинтересовани да виде од чега је преминуо њихов пацијент.

– Док сам радио у Институту за кардиоваскуларне болести „Дедиње”, сваке недеље смо имали састанке на којима смо разматрали најинтересантније случајеве. Тога сада практично нигде нема. Обдукције радимо само преподне, а једна може да траје од једног до неколико сати. Истовремено се узимају и узорци ткива за хистопатолошке налазе који се гледају под микроскопом, па се онда закључци праве на основу те две анализе. Резултати се добијају најчешће у року од две недеље до месец дана. Ситуација са обављањем биопсија је нешто боља, али се и даље резултати чекају по три, четири дана, некада и више, што није лако особи која чека да јој рецимо потврде да ли има или не одређено малигно обољење. Са савременим машинама, налази би могли да се добију за дан, два – додао је др Васиљевић.

Он указује и на то да се дијагностичке методе имунохистохемије, недовољно раде, делом и у приватним лабораторијама. Формирање једне добре лабораторије коштало би од 200.00 до 300.000 евра и зато је наш саговорник сигуран да када би надлежни одлучили да дају новац за српску патологију, онолико колико се на пример издваја само за једну магнетну резонанцу, ова област би била комплетно сређена.

-------------------------------------------------------------------

Велика имена долазе у Београд

Образовање патолога је светла тачка у целокупном лошем стању српске патологије. Организују га Удружење патолога и цитолога Србије и Српско удружење за патологију, чији је председник др Васиљевић.

– Имамо међународну школу патологије. Успео сам да издејствујем да Београд буде један од четири града у коме се годишње организује Европска школа за патологију. Посебно сам срећан, јер ће 2015. године у Београду бити одржан велики европски конгрес са више од 2.500 учесника – објаснио је др Васиљевић.

-----------------------------------------------------------------------

Када се раде обдукције

Наш саговорник објашњава да се обдукције раде углавном када је неко за кратко време, за мање од 24 сата проведеног у болници, преминуо а да му није утврђена дијагноза, али и у случајевима када неко умре под нејасним околностима, или после неке интервенције. То се најчешће дешава после тежих респираторних болести, кардиоваскуларних обољења и малигнитета.

– Најчешће нам шаљу преминуле на обдукције КЦС и КБЦ „Бежанијска коса”, понекад неко и из других медицинских установа. Доста има и обдукција фетуса, на захтев из ГАК-а КЦС-а и ГАК „Народни фронт”. Али и ту има проблема јер наши лекари нису повезани са генетичарима, гинеколозима и дечјим кардиолозима, што је важно због утврђивања аномалија и срчаних мана – закључује др Јован Васиљевић.