Англо-француско надметање око Индије

Одавно Индија није привлачила толико пажње на обе стране Ламанша као протеклих дана када су се у Њу Делхију замало преклопиле државне посете Франсоа Оланда и Дејвида Камерона. Француски председник и британски премијер су одвојено отпутовали у, како је званично саопштено, пријатељске посете Индијском потконтиненту, али суштина и стварни циљ путовања био је наравно – пословни интерес.

Званичници у Њу Делхију једва да су се поштено опростили од високог госта из Француске који је отишао задовољан због договора о продаји војних авиона вредних 12 милијарди америчких долара, а на аеродром у Мумбају слетео је британски премијер унапред срећан због партнерства са Индијом „које ће обележити 21. век”.

Индијски коментатори су малтене углас ускликнули да доба англо-француског колонијализма можда јесте готово, али да Париз и Лондон у једној од најбрже растућих економија света данас и те како виде свој интерес.

Чини се, међутим, да је Оландова посета била ефикаснија, а и третман који је добио у индијској штампи је кудикамо блажи од Камероновог. У својој првој посети Азији (примећено је да није случајно што је најпре одабрао Индију, а не Кину) француски председник је успео да продуби преговоре о куповини 126 француских борбених авиона „рафал”, а закључен је и договор вредан 6 милијарди долара о заједничкој француско-индијској производњи ракета кратког домета „земља-ваздух”. Склапању договора наруку ишла је и својеврсна „показна вежба” за авион „рафал”, у току недавне француске интервенције у Малију.

Амбицију да Индијцима прода борбене авионе за 12 милијарди имала је и Британија, а план је још пре две године, за време своје прве посете Њу Делхију, изнео и сам Камерон. Он је тада покушао да убеди индијске власти да купе авион типа „јурофајтер тајфун”, али им је очигледно „рафал” био дражи. Премда уговор још није закључен, Французи не скривајући тријумфализам ликују што су од „острвљана” преотели уносан посао.

А да ли је ово само један изузетак који потврђује правило или је прича о великој повезаности и прожимању Индије и Велике Британије само мит, питање је којим се увелико баве аналитичари на обе стране. У једном се слажу – оно што се зове „заједничка историја” Британије и њене некадашње колоније заиста не може да се негира, али углови гледања на њу из Лондона и Њу Делхија се у многоме разликују.

Британска представа о Индији је прилично поједностављена. „Захваљујући заједничкој историји делимо идеале као што је независно правосуђе и слободна штампа, затим енглески језик и љубав према крикету”, шаљиво примећује лондонски „Телеграф” и додаје да није занемарљиво ни више од милион Британаца који су индијског порекла.

Са друге стране, велики број Индијаца исту ту „заједничку историју” доживљава на далеко мање романтичан начин. Њима је живот под британском владавином у колективном памћењу дубоко урезан као период понижења. Крвави масакри, масовна хапшења, гушења демократије и морење глађу неке су од најгорих сећања на период британске владавине.

Истовремено за огромно тржиште потконтинента заинтересовани су у и други велики играчи попут САД и Јапана, а досадашњи развој ствари указује да Уједињеном Краљевству „заједничка прошлост” ипак неће бити додатни адут.