Како да сви постанемо српски националисти

Десимир Тошић је у једном интервјуу изјавио: „Овде, ако имате супротно мишљење, то није ваша вера, мишљење или неспособност да сазнате истину, него сте ’плаћеник’, јер једино тако можете да мислите другачије. То показује снагу и вредност вере или уверења овде. Наиме, ако ви стварно верујете, онда дозвољавате и другима да верују. Значи, дакле, да је ово средина која не верује, овде нико не верује, само је новац у питању. То показује ниво друштвене свести”.

Наведени цитат илуструје не само моћну дедукцију, критичку одлучност и грађанску храброст него и индивидуализам Десимира Тошића. Узгред, управо у етичком охрабривању читаоца на индивидуализам јесте позитивни оријентир књиге есеја моје незнатности „Кроз главу” мада и моје прозе која, фаворизује и љубав, додуше као, за људе са свешћу о индивидуализму, једва могућу. Али могућу. Да сам од Десимира Тошића прочитао само интервју који сам цитирао и да је његов садржај једино што сам знао о тој величини српске грађанске и индивидуалне свести, есејистике, политикологије, политике и публицистике, ја бих оберучке за своју књигу есеја прихватио награду именовану по њему. Тим пре што је у Србији више но редак ма какав подстицај независним интелектуалцима, па и предах обичнијих индивидуалаца. У једном потпуно колективистички устројеном друштву, институција је у пракси углавном све, а појединац ништа.

Помињући агресивни колективизам, мислим и на разне друге његове појаве, све до појединих ритуала свакодневичке обичајности. У домаћим суседствима и масовнијим родбинским окупљањима, по правилу није лоше виђена претерана присност с недовољно познатим светом. Ту је по правилу сасвим природно отворено и нападно испитивање туђег порекла, здравља, укуса или имовинског стања. Услед непромишљеног односа према појму приватности, испашта чак и приватност обичних: безличних припадника колектива. Док год је човек већински припадник такве једне групе, индивидуализам му је угрожен колико и другима, али заузврат он има морално право да угрожава туђу приватност. Особа која је „сувише” индивидуализована као да пак од сопствене приватности чини мету за одстрел. То најбоље осећају припадници – теном, нацијом, вером, сексуалним опредељењем, па чак и мањинским укусом – „неисправних”: мањинских колектива.

И ето нас опет код неизбежног помињања српског национализма, у свом најпрепознатљивијем облику прилично парадоксалног феномена. Он обично инсистира на пригодним гестовима или изјавама прилагођеним краткорочној пројекцији, који су дугорочно толико штетни да у суштини чине вид издајства. Такви припадници колектива своје идеолошке и политичке неистомишљенике често оптужују за плаћеништво, заборављајући да су у Другом светском рату страни плаћеници биле управо њихове идеолошке претече. Они се позивају на патриотизам, од ког умеју да направе уносан посао, и прозивају за плаћеништво независне интелектуалце. То моја незнатност нажалост јесте, (мада) касније него независни писац – формално самостални уметник. Можда звучи надмено за једну незнатност, али кладим се да ту независност бар у смислу слободе критичког промишљања и негативног именовања неких утицајних а штетних ликова могу да потврде макар чланови жирија за доделу награде „Десимир Тошић”, иако до малочас лично нисам познавао ниједног од њих.

Неко полуупућен, од каквих су у Србији канда гласнији једино они скроз неупућени, могао би да уз све остало у овом тексту замери, а нешто од тога вероватно и с правом, на недоследности. Јер како неко ко себе не сматра националистом и чија су једина домовина српски језик и српска књижевност, прима награду названу по човеку који је за себе тврдио да је националиста? У већ цитираном интервјуу, Десимир Тошић је казао: „Ја сам у основи националиста (...) Хтео бих да Србија буде боља, да буде угледна као што је била”. Па, када би сви били такви националисти какав је био Десимир Тошић, не само да не бих имао ништа против да сви Срби буду националисти него бих озбиљно размотрио могућност да то и сам постанем.