Теорија намере

Српска јавност се тренутно, по свој прилици, налази на крају једног пропагандног циклуса у вези саобјављивањемподатака о контактима председника владе Ивице Дачића. Некако се осећа да све што се појавило у току овог процеса више није тема и да би најбоље било да буде заборављено. Па,ипак, то се неће десити из простог разлога што су могућности за манипулацију јавности ограничене а пропагандни тимови се у принципу држе својих ранијих покушаја и шема. Једино што нам преостаје јесте да погледамо начин на који се овакве афере изазивају и покушамо да их у будућности спречимо макар овим сазнајним средствима.

Цела афера је настала око објављивања обавештајних података преко неименованог извора, који је и дан-данас остао непознат. Ауторитет премијера ту није довођен у питање због његове политике, због онога што он ради и говори, него због контакта за који су сви укључени морали још давно знати. Па, ипак, иако је податак на основу кога је изведен закључак да је влада изгубила легитимитет био одраније познат актерима, а сада га је у јавност изнела мистериозна инстанца, он је послужио за потпуну дисквалификацију владе. Опозиционе странке и бројни аналитичари у медијима закључили су да је ,,влада пала”, уз ограду да се тиме мисли само то да је она због ових података требало да падне, али да ће прави пад владе бити одложен због неких периферних разлога, било страначких интереса, било добијања датума за почетак преговора са ЕУ.

Већ неколико дана после избијања афере, у јавности се појавило и тумачење да је читава афера индукована збогразлогакоји нису били јавно наведени. Весна Пешић, Светислав Басара и други домаћи коментатори сматрали су да главни разлог за покушај делегитимисања владе није овај обелодањени контакт него жеља да се саботирају договори о Косову које управо премијер ових дана води у Бриселу. Ово објашњење је у јавности која се трудила око стварања атмосфере делегитимисања Дачића дочекано као нека врста ,,теорије завере”, чини се само због тога што то објашњење сами заговорници делегитимисања нису наводили. Наводно, премијер је требало да да оставку, без даљих објашњења, само збогобјављивања контаката, па иза овог позива на оставку не стоје било какви интереси и намере: то је напросто примена једног ,,европског” правила: ,,Свако чији је кредибилитет доведен у питање треба да да оставку, без обзира на било шта друго”.

Чини се да се заговорници овог аргумента праве већи европејци од Европљана. Похвално је понашати се према политичарима што је строже могуће и тражити од њих да имају беспрекорне биографије. Али оштрица тог захтева је прилично отупљена и у Европи, а не само у Србији. То још није главни проблем. Главни проблем је у томе што, док се у узорном делу Европе политичари могу заменити другим политичарима а да се политика не промени нити се аутоматски иде на нове изборе, код нас то није случај. Захтев за оставком премијера био је праћен захтевом за моменталним расписивањем избора, с надом, било да се политике промене, било да се само промени коалиција на власти.

Најнеевропскији део захтева за оставком је у ствари тај да у свету и у Европи није уобичајено ни нормално да се политичке и медијске акције не тумаче из углаинтереса и намера који стоје иза њих. То значи да није ,,европски” да поштујемо само апстрактна правила, него је сасвим европски да онај који тражи поштовање апстрактних правила радо допушта да се његови мотиви, интереси и намере укључе у расправу. Ако се ради одређеног ефекта ти интереси и намере морају држати по страни, гурнути под тепих пропагандне матрице, онда цела акција мора изгубити тлепод ногама и завршити у ваздуху, одвојена од реалности. У нашем случају није ни нарочито тешко препознати интересе који су у игри: опозиција жели да дође на власт, а националисти да носилац политике која се њима не свиђа буде дисквалификован преко веза са криминалом.

Следећи пут, пре него закључимо да алтернативна тумачења која укључују мотиве и намере представљају само теорију завере, мислим да би требало да се сетимо да актери у политици имају и интересе и намере и да је о томене само легитимно него и пожељно говорити.

Уредник сајта filozofija-info