Правда за маринце

Када је 2. децембра 2007. године, бакљом напао полицајца Небојшу Трајковића, на утакмици Црвена звезда – Хајдук из Куле, и за то недело осуђен на десет година затвора, Србија је била преплављена графитима „Правда за Уроша”. Тако „строгу” казну многи су тумачили као поруку државе хулиганима да с њом нема шале. Његови вршњаци из навијачких група прогласили су га жртвеним јагњетом, али не само они. Апелациони суд му је првобитну казну смањио на пет и по година а онда га је држава у пакету с многима амнестирала и он се обрео на слободи, настављајући по старом. У недостатку бакљи, уз помоћ флаша, своју „победу над државом”, прославио је тако што је у једној београдској дискотеци, заједно са ортацима, напао маринце који обезбеђују америчку амбасаду. Повредио их је и, као и раније, побегао.

Као и када је напао српског полицајца, онај део нације који у том нападу није видео покушај убиства него исхитреност дечака који се бакљом брани од представника силе и државе која их ионако не разуме, тако ће и сада бити много оних који повређивање Американаца виде као отпор „светском полицајцу” и освету за, на пример, бомбардовање Србије пре 14 година.

Зашто је део јавности био болећив према Урошу Мишићу? Зашто је суд подлегао притисцима и поверовао његовом јавно изреченом кајању?

Срео сам полицајца Небојшу Трајковића неколико пута после напада и залечења. Несрећни човек, осим што је једва остао жив, има трајне физичке и психичке последице. Чак му је армија Мишићевих истомишљеника претила а држава га није нимало заштитила, већ препустила малтретирању по судницама. Био је благо речено разочаран.

Мишићев излазак из „Забеле” пре времена је прослављен међу београдским хулиганима. Вратио се међу њих као херој, „коме нико ништа не може”. Добио је и улазницу у друштво оних који пркосе систему и који су одлучили да заводе ред по својим накарадним правилима.

Његов излазак из затвора може да се тумачи и као порука хулиганима да су јачи од државе. Да у утакмици с њом не могу да изгубе. Крагујевачка хала „Језеро” пре неколико дана била је јасан пример за то. Доказ немоћи државе и правосуђа је што упркос снимцима са те утакмице Звезде и Партизана још нико није ухапшен.

Боравак у казнено-поправном заводу за Мишића није био успешан јер није „социјализован”, како би рекли стручњаци. Није се поправио, преваспитавање није дало резултат. Очигледно је то на примеру напада на маринце.

У озбиљним државама по изласку из затвора делинквенти добијају менторе који прате сваки њихов корак и извештавају да ли је казна имала ефекта. И пресуђују да ли да се врати иза решетака нарочито ако је пуштен пре рока.

Урош Мишић, док ово пишемо, је у бекству. Полиција трага за њим. Хулигани га крију и то сматрају видом отпора према ономе што би требало да представља државу и систем заштите свих.

Ако се сада не појаве графити „Правда за маринце”, то може да се тумачи као колективна агонија оних који не разликују добро од зла у овој земљи!