Опроштај је најузвишенија правда

Има ли херојство смисла, подстиче ли да чинимо нова добра дела, је ли херој исто што и будала и да ли је живот изгубљен у одбрану другог човека као камен бачен у бездан – нека су од питања на која ће публика наћи одговоре у филму „Кругови” који је приказан синоћ на 41. Фесту.

Ново дело Срдана Голубовића („Апсолутних сто” и „Клопкa”) инспирисано је делом Србина Срђана Алексића који је, спасавајући Бошњака 1993. у Требињу, настрадао од сабораца. У разговору за „Политику” редитељ каже да „Кругови” нису филм о Алексићу нити ратни филм, већ дело о људима који желе да изађу из сенке прошлости.

После награде на Санденс фестивалу Роберта Редфорда у САД и признања Екуменског жирија (за помирење) на Берлинском фестивалу, „Кругови” су од сутра на тесту пред публиком у домаћим биоскопима.

После пројекција на фестивалима у Санденсу и Берлину, шта је на вас оставило највећи утисак током разговора с публиком?

Тежио сам да снимим филм који нас интригира а који свет може да разуме као универзалну причу. Увек се сетим како су педесетих у Јапану нападали Куросаву да прозападним језиком уништава традицију њихове културе. Међутим, увођењем универзалног језика у јапанску традицију, Куросава је на најбољи начин промовисао ту културу.
Публика у САД је била довољно отворена да уђе у тему филма. Није било политичког дискурса кроз који су посматрали филм. Мало знају о нама да би били оптерећени политичким аспектом приче. А у Берлину је тога било јер је призма немачког друштва увек провучена кроз политичку анализу.

Дакле, „Кругови” нису политички филм?

Нису, не зато што сам бежао од тога већ зато што је чин Срђана Алексића све само не политички. То је био људски чин. Непоштено би било према њему да сам снимио политички филм. Политички аспект у „Круговима” постоји, као у већини домаћих филмова, јер је политика нераскидиви део наше стварности. Догађања изазвана политичким одлукама, као рат деведесетих, обележила су наше животе. „Кругови” су психолошка драма која се бави људским судбинама а политика је сценографија.

Кажете да вас Алексићево дело лично интригира. Како?

Деведесетих и касније, трагао сам за неком личношћу из рата с којом бих могао да се поистоветим, која би ми импоновала. Нисам веровао у хероје у које је веровало ово друштво, нисам веровао да су то Милошевић, Младић и Караџић. Када сам чуо причу о Алексићу, схватио сам да су у његовом делу сублимирана сва моја осећања према том времену. Доживео сам га као свог хероја. Јер и ми који смо живели на 200 километара од рата, а нисмо били у њему, живели смо под сенком сукоба. И данас у свему што радимо не можемо да се ослободимо тог времена.

Зашто? Зато што ништа нисмо предузели?

Кроз лик доктора Небојше, кога у „Круговима” игра Небојша Глоговац, себи сам поставио питање које ме је мучило свих ових година: да сам био у позицији да треба да изађем пред наоружане војнике и одбраним неког себи блиског, да ли бих то урадио? Трудио сам се да разумем Небојшу, да ге не оптужим. Та воајерска позиција, приказана кроз његов лик, јесте позиција коју смо ми овде имали. Много нас је било против рата, демонстрирали смо, али нисмо ништа урадили.

Али ретко ко би нешто предузео, већина би само посматрала...

То је природна људска реакција због страха и одговорности према сопственој породици. У психологији постоји истраживање које каже да што је више људи присутно у таквом догађају мање су шансе да ће било код од њих нешто да учини. Ако је двоје или троје, шансе су веће јер је одговорност више фокусирана на једног човека.

Много после трагедије, спасавајући злочинца, враћа ли доктор Небојша у филму свој дуг из прошлости?

Марко, лик инспирисан Алексићем, централна је тачка филма. Он је као камен у води, о коме прича Ранко (игра га Александар Берчек), и сви јунаци се као кругови крећу око њега. Све што чине, раде у односу на оно што је Марко учинио у прошлости. Одлука да се спасе убице постоји зато што би Марко то тако урадио. То је морална вертикала коју је он поставио.

А отац настрадалог – Ранко, спасавајући Богдана, сина убице свога детета, спасава и себе у филму?

Богдан (Никола Ракочевић) другачији је од свога оца, не жели да носи његово проклетство и казну. То је дубоко промишљено и интимно зрело. Он тражи шансу за себе, али поштује своју породицу и оца. А Ранко, градећи цркву на врху брда, ради сизифовски посао. Његова идеја је да ту цркву прави до краја живота јер кад је заврши за њега више нема живота. Зато је он сам гради, камен по камен. Пошто је после губитка сина опроштај још тежи, спасавајући сина убице свога детета, Ранко пролази кроз искушење. Управо опроштај јесте основна тема „Кругова”.

Треба да опраштамо, али не и да заборављамо?

Тежак је пут налажења начина да се опрости. „Кругови” су филм о људима који су мислили да никада неће моћи да опросте. Трудио сам се да у филму нема превише редитељског коментара. Филм је отворене форме – публика има шансу да учитава, али желео сам да наметнем да треба да се опрости али не да се заборави. То је акумулација мудрости за будућност.

Зашто сте се одлучили за форму која не даје одговоре?

Чврстим редитељским ставом могао сам да банализујем тему, да то постане политички коректна теза. Хтео сам да јунацима дам шансу, па чак и убици Тодору који има право на своју истину с којом се лично не слажем. Због три приче које се преплићу, гледалац открива разрешење односа и све време је активан. Трудио сам се да филм не буде манипулативан.

Шта је с питањем правде која често покреће на ново зло?

Зло увек рађа зло. Али, да ли добро рађа ново добро? Не мора да значи. Вера да кад неко уради нешто добро, у будућности може да произведе нешто позитивно. Опроштај је најузвишенија правда, као и помирење, покајање. Они произлазе из личне одлуке и личног осећања катарзе.

Прошло је 20 година од страдања Срђана Алексића. Какву реакцију његовог оца Радета очекујете?

Желео сам да Раде Алексић погледа филм с публиком. Знам да му није било лако да све време буде сигуран да правим нешто што ће на прави начин да говори о Срђану и да остане као нека врста сећања на њега. Страховао сам да филм неће да буде достојан Срђановог чина. У том страху и сталном преиспитивању његов отац Раде је био подршка.

Како ће „Кругови” бити прихваћени у Требињу?

Очекујем да ће бити добро прихваћени. Биће оних који ће о филму да суде а да га нису ни погледали. Њих неће бити много, али можда буду гласни. Било је коментара да снимамо још један антисрпски филм. Чин Срђана Алексића је једна од најсветлијих прича у нашој новијој историји, прича која нас на најбољи начин представља свету.

Какви су нам хероји потребни данас?

Не требају нам суперхероји већ обични људи који свакодневно раде позитивне ствари. Имамо ми Ђоковића, Кустурицу... људе којима можемо да се подичимо. Али потребни су нам мали јунаци који чине добра дела. То је једини пут ка оздрављењу овог друштва. А то није лако. Велико је сиромаштво око нас, тежак је живот у Србији, тешко је покренути људе.

Култура чини друштво, а културу кинематографија. Како ће се кинематографија развијати са најављених „нула динара за филм”?

„Нула динара за филм” је нека врста упозорења. Политичарима смета филм јер ми причамо приче које имају врсту друштвене критике и о друштву говоре искрено. Не мислим само на ову власт, то траје дуго. Они сматрају да је функција културе да улепшава стварност. Ту је заблуда. Култура која нема друштвену ангажованост нема смисла. Створена је негативна клима у нашој јавности да је култура беспотребно трошење пара, и да посебно троше филмаџије којима се дају велике паре а они снимају депресивне филмове. Осим у САД и можда Индији, друштво мора да подржава кинематографију. Филм није индустрија, јер осим „Зоне Замфирове” ниједан наш филм није зарадио више пара него што је у њега уложено.

Одговорност за „Авала филм” је заједничка

Опет је актуелан проблем продаје имовине „Авала филма” што би значило њен коначни крај. Може ли да се спасе макар нешто?

Ово је епилог нечега што смо претпостављали да је могуће. Било је решења, Зоран Ђинђић је имао идеју како да се покрене „Авала”, и да се доведе у везу са временом. Проблем „Авала филма” је свесно стављан под тепих. Не знам да ли има решења. Нису криви само политичари и министри културе већ и ми који се бавимо филмом јер међу нама постоји летаргија као да од тога не живимо. Одговорност је заједничка.