Четврта офанзива: мост на Ибру

Двојица великих ткача покушала су да симултаним радом на два разбоја, бриселском и берлинском, исткају таписерију Србије у Европској унији, али поново се испоставило да је то немогуће све док Ивица Дачић и Александар Вучић не кажу где су нам границе.

Заиста тешка недеља завршена је тако да нисмо добили ништа, али то ништа није утицало на смањење оптимизма око одређивања датума почетка преговора.

Премијер се мучио с Хашимом Тачијем који, као и Дачић, понавља да међусобну нормализацију дугује будућим генерацијама. На дневни ред стигло је осетљиво питање српских институција на северу Косова, па је пета рунда завршена дипломатском формулом да је постигнут известан напредак, али ништа није договорено.

За то време први потпредседник само је прижељкивао неки добар глас из Брисела како би пред домаћинима у Берлину имао аргумент да Србија заслужује добијање датума за отпочињање приступних преговора са ЕУ.

Како су Вучићеве жеље остале неуслишене, морао је стоички да саслуша шефа немачке дипломатије који му је пруском мирноћом саопштио да календарски поклон Србији искључиво зависи од тога да ли су испуњени критеријуми.

Неће бити додатних препрека, гласила је порука охрабрења, али неће бити попуштања, гласила је порука упозорења Гвида Вестервелеа.

Вучић сматра да је могуће спровести највећи део онога што се од Србије очекује у наредном периоду и обезбедити подршку Немачке за добијање датума почетка преговора о чланству у ЕУ.

Србија никада није имала већи кредибилитет у Немачкој, каже он. Кредибилитет је настао на обећањима која је нова власт давала и на првим потезима које је учинила. Но, изгледа да времена нема на претек, потврђују амбасадори ЕУ и Немачке у Београду везујући добијање датума за оно што у наредних месец дана буде учињено у преговорима с Приштином.

На Западу кажу да нема нових услова, али некако ми изгледа да је време тај нови услов. Шта је конкретно урађено око суда у Косовској Митровици, телекомуникација, струје? Готово ништа. Биће да зато позивају Вучића да се активније укључи у дијалог.

Премијер Дачић инсистира да би било веома важно да Србија добије датум јер би то представљало „битан подстицај” да се дође до договора о Косову. „Недобијање датума би могло да убије дијалог зато што би створило утисак код Срба да ми једноставно никад ништа нећемо добити од ЕУ и да не треба ни водити овај дијалог.”

Ако сам добро разумео Немце, њихов распоред је друкчији: прво договор, барем његов чврст наговештај, а онда датум. Очекивати да ће ЕУ променити став је самозаваравање.

Зар неко мисли да у Бриселу не знају за пад привлачности идеје евроинтеграција код Срба изазван управо утиском да „никада ништа нећемо добити“ од ЕУ? Наравно да знају, али чији је то проблем? Наш или ЕУ?

Дакле, у времену до априла, када ће баронеса Ештон поднети извештај, на Београду је да покаже динамичну кооперативност. Отуда захтеви за убрзавањем.

Одавно сам да се што пре заврши косовска сага. Нормализацијом око Косова добијамо инстант користи које се тичу свих, нас овде и обичних људи, Срба и Албанаца, тамо. Дајте да се курталишемо те електронске наруквице којом ЕУ годинама надгледа наше кретање.

Крајње је време да сиђемо с позорнице на којој су политичари једни другима поносно качили ленте на ревере, хвалећи се епским патриотизмом, позивајући се на устав и преамбулу, кадећи тамјаном небеску будућност.

Доста времена је бачено у ваздух неспремношћу да се суочимо с нелагодним питањима: зашто су косовски Албанци само последњи у низу балканских народа који желе да се развежу од Срба? Зар мислимо да некога можемо да задржимо на силу?

Зар нам је најважније парче територије у временима када се те територије претапају у јединствену европску целину? Докле ћемо да витламо правду, не схватајући да је међународно право само консензус моћника?

Зар је најважније да комшији цркне крава?

Читава колекција српских политичара понашала се у складу са овим неодговореним питањима. Од социјалиста и радикала који су нас увукли у косовски кошмар, преко кохабитационих партнера ДС-а и ДСС-а, па демократа без ДСС-а али са социјалистима.

Тек када се конституисала „патриотска коалиција“ напредњака и социјалиста – ретка којој Срби јаког националног набоја могу шта да приговоре на те теме – постало је јасно да можемо да се одлепимо од прошлости, да откачимо тегове које вучемо.

Николић, Дачић, Вучић, то је тријумвират који не мора да страхује. Који може да буде храбар без ризика да ће му се било шта догодити. Уосталом, као такав је добио подршку Запада који нам је преко Бориса Тадића поново одржао лекцију да у политици нема емоција или сентименталних партнера за сва времена.

С таквим капиталом, ова тројка нема избор већ да одради посао око Косова по принципу спасти оно што се још може спасти. А тога, да се не заваравамо, није остало много.

Претходна власт не само да је оставила прегршт неиспуњених обећања, већ Дачић у својој Четвртој офанзиви мора да руши мостове од балвана преко Ибра да би прешао на праву страну.

Коју? Док Немци очекују да Београд одустане од контроле над севером, чини се да је оснивање заједнице српских општина с надлежностима у области образовања, просвете, правосуђа и локалне самоуправе заиста максимум који данас може да се извуче како би се решио проблем паралелизма институција.

Да ли ће то бити довољно за видан и трајан напредак у односу Србије с Косовом, што је битна мерна јединица која ће бити примењена када је реч о априлском извештају Кетрин Ештон?
Можда, но када Дачић каже да би било јако добро ако би то могло да се постигне у идућих месец дана, онда ми то не лични на реални оптимизам него већ поменуту журбу због додељивања датума.

За разлику од естаблишмента на власти који косовска решења директно везује за фамозни датум, мени је дан почетка преговора са ЕУ мање важан. И по најбољем сценарију треба нам деценија, што значи да можемо да сачекамо на датум почетка преговора.

Свако решење за север Косова имаће далекосежне последице. Позитивне, ако се уз стрпљење пронађе право решење, негативне, уколико неко буде сматрао да су му битно повређени интереси.

Нема потребе да Београд сам себе непотребно гура у цајтнот.

Господо, не брзајте! Где су изгубљене деценије, може и по који месец више како би се дошло до решења која ће бити одржива за људе на Косову, а не скројена махом по мери амбиције политичара.

Ако се не спремају нови избори, онда и недобијање датума у априлу није катастрофа. Србија треба да остане посвећена променама, како каже Вучић, тврдећи да „овог пута ништа није радила у последњи час”. Нека тако остане.