Ревност и казна

Упитани за кога би волели да раде, млади у Србији углавном одговарају: „За државу”. Плата и радно место сигурни. Републички ветеринарски инспектор М. Ц. вероватно би се сложио да држава јесте газда из снова, али под условом да се човек не меша претерано у свој посао.

Тог инспектора у заштиту су узели Агенција за борбу против корупције и заштитник грађана, пошто га је Министарство пољопривреде, како је оценио и омбудсман Саша Јанковић, незаконито казнило деградирањем на ниже радно место зато што је био превише ревностан, па пријавио да његове колеге изнуђују новац од сточара и не баве се својим послом, а произвођачи меса потурају непрегледане и неисправне намирнице.

Полиција ће проверити да ли су оптужбе истините. Заштитник грађана, на основу своје истраге, сматра да има разлога да се прича М. Ц. схвати озбиљно. Ипак, можда ће полицијска провера доказати да је инспектор само превише озбиљно схватио свој посао. Без обзира на то, чињеница је да је, након што је поднео пријаве за тешке преступе против здравља грађана и пљачку у име државе, службеник Републике Србије изгубио положај шефа одсека за свој округ са кога је могао да покуша да нешто промени, ако су његове оптужбе тачне. Чак и уколико је претерао, могао је да настави с марљивом контролом рада подређених, што никад није наодмет у земљи пуној јавашлука.

Својим пријавама, чак и уколико се покажу недоказиве, па и неоправдане, инспектор М. Ц. није угрозио кредибилитет који је нужан за шефа окружне државне службе и није изашао ван оквира описа свог посла, о чему сведочи и став владине комисије за жалбе. То тело је два пута закључило да смена М. Ц. није била оправдана, али министарство је одбило да инспектора врати на старо место.

Уколико су наводи М. Ц. истинити, у овом случају је реч о једној организованој криминалној групи, попут такозване стечајне мафије, путарске, грађевинске и других. По пријавама овог инспектора, одређени државни чиновници из његовог ресора наплаћивали су таксе вишеструко веће од прописаних да би напунили сопствене џепове, а кланицама и сточарима који су пристајали на таква изнуђивања највероватније је то одговарало јер су могли без нужне контроле квалитета и исправности да на тржиште пласирају производе. Значи, инспектори се нису бавили послом чије надлежности закон врло строго и прецизно прописује и на тај начин су омогућавали великим произвођачима да месо шприцају разним хемикалијама које сигурно нису на листи дозвољених супстанци, а држава није морала због тих „ситница” да узнемирава месну индустрију. У таквом срећном споју бројних незаконитости неколико интересних клика добило је шансу да просперира на немару, корупцији и злочину против јавног здравља, а ревносни службеник Министарства пољопривреде, водопривреде и шумарства који је у име државе покушао поштено да ради добио је казну. Ко сада хоће у државну службу? И по коју цену?