Афлатоксини и у бадемима, пистаћима, лешницима…

Афлатоксини могу да се нађу у великом броју намирница, посебно у житарицама, семенкама, зачинима и орашастом воћу, а не само у млеку.

Кукуруз, кикирики, пистаћи, бразилски орах, пиринач, љуте папричице, црни бибер, суво воће, сирова биљна уља и зрна какаоа такође су под великим ризиком од контаминације афлатоксинима. Треба, међутим, направити разлику између афлатоксина М-1 који се налази у млеку и Б-1 који је присутан у тој храни.

Како се наводи на сајту ЕФСА (Европске агенције за безбедност хране), четири врсте афлатоксина се природно налазе у храни. То су афлатоксини Б-1, Б-2, Г-1 и Г-2. Онај који се најчешће среће јесте Б-1 и најотровнији је. Од њих настаје афлатоксин М-1 и може да буде присутан у млеку животиња храњених храном која је контаминирана афлатоксином Б-1. То је управо оно што се овога пута догодило у афери са млеком која је потресла регион.

Једно од најчешћих питања јесте – зашто је у свежем млеку максимално дозвољена концентрација афлатоксина М-1 0,05 микрограма по литру, а у лешницима или кикирикију је, на пример, концентрација афлатоксина Б-1 вишеструко већа. Игор Червенка, дипломирани инжењертехнологије, који се јавио нашој редакцији, сматра да је одговор једноставан и логичан.

– Светска здравствена организација препоручује дневни унос воде по дану око 1,5 до два литра, а млекаод пола литра до литра за децу и старије особе.  Када би у води, млеку и намирницама које се уносе у организам свакодневно у великим количинама биле високе концентрације афлатоксина и тешких метала, онда јетра, односно организам не би стигао да се очисти. Због тога постоји велика разлика у границама максимално дозвољених количина за поједине намирнице, јер се подразумева да воду, млеко, воће и поврћеконзумирамо свакодневно и границе за штетне материје су ниже.А границе за лешник, орах, рибу, гљиве су и по 100 пута веће јер их не уносимо свакодневно у абнормалним количинама – сматра он.

Ипак, нема дилеме да су, и поред различитих граница које се постављају, афлатоксини високотоксични састојци који могу да узрокују акутно и хронично тровање код људи и многих животиња.

Чињеница је да је афлатоксин веома стабилан и да може да преживи неке процесе прераде. Због тога може да се јави и у прерађеној храни. Стручњаци, осим тога, сматрају да су и најмање количине афлатоксина опасне.

– Већина наших стручњака и оних који одлучују не знају шта у случају канцерогених супстанци значи „дозвољена вредност”. Та вредност, према ставу стручњака из Европске уније, који су је и измислили, не значи да је храна тада безопасна, већ је најнижа вредност она која се уз придржавање свих савремених хигијенских и заштитних норми може постићи. Ти стручњаци полазе од тога да ниједна и најнижа концентрација канцерогене супстанце није без ризика јер се не зна колико је молекула код неког организма потребно да изазове поремећај здраве ћелије – сматра Петар Пфендт, професор Хемијског факултета у пензији.

Према његовим речима, то што је садржај афлатоксина у неком производу испод границе најниже дозвољене вредности значи да је тај производ употребљив само зато што још немамо бољи.

– Кад се буде успело побољшати све што утиче на садржај афлатоксина, биће прописане још ниже граничне вредности које ће у пракси бити теже постићи, али ће заштита од малигних обољења бити утолико сигурнија – сматра он.

Код изложености високим концентрацијама афлатоксина може доћи до акутног тровања са могућим смртним исходом. Јетра је главни орган који је на удару али се високи нивои овог токсина могу наћи и у плућима, бубрезима, мозгу и срцу. Хронично тровање је вероватно важнији облик када је о безбедности хране реч, посебно у развијеном свету. Афлатоксин Б-1 има моћно канцерогено и мутационо дејство код многих животиња, а потенцијално и код људи, наводе европски стручњаци.