Други људи на интернету

Са појавом друштвених мрежа, порасло је и интересовање социјалних психолога за проучавање људског понашања на тим медијима. Пре свега, зато што ту имају огроман узорак људских интеракција које остају у писаној форми, и које никада не би могли да прикупе на другачији начин у тој количини. После више година проучавања, сложили су се око једне чињенице: људи су на интернету друге особе.

Један од главних фактора који доприноси овоме је такозвани ефекат деиндивидуације: када су људи испред екрана, у својим столицама, осећај сопственог идентитета је драстично смањен. Ово доводи до тога да се много мање приклањају неким друштвеним нормама, и пишу неке ствари које никада не би изговорили јавно.

У једној студији која је рађена шездесетих година прошлог века, социјални психолог Леон Ман проучавао је понашање масе у случајевима када самоубица прети да ће да скочи са зграде. У маси увек постоје они који ће викати и охрабривати човека да скочи. Оно што је занимљиво, то је да су ти повици охрабрења били чешћи када је маса већа, када је самоубица на вишим спратовима, и када је напољу мрачније – другим речима, сви фактори који су доводили до веће деиндивидуације. На исти начин се објашњава због чега су људи тако често острашћени и препуни говора мржње у писању коментара на интернету. Већина њих би у блиској комуникацији, када су потпуно свесни свог идентитета, имали неупоредиво блаже ставове. И ово није толико у вези са употребом лажних имена. Чак и када је особа на интернету под својим именом и презименом, кочнице у комуникацији су много слабије јер само немогућност да видимо особу са друге стране доводи до овог ефекта.

Цео овај ефекат производи једну другу појаву, а то је формирање лажне слике о јавном мњењу. Наиме, људи данас често читају вест на интернету, а затим читају коментаре испод вести, и на основу тих коментара закључују „шта народ мисли”. Ово је, међутим, веома необјективан начин за формирање слике о ставу народа, из једног јединог разлога: негативно настројени људи су неупоредиво гласнији, и много ће се чешће оглашавати.

Рецимо да је неку вест прочитало 1.000 људи и да од тога њих 900 подржава идеју, а само њих 100 је против. Међутим, од тога ће написати коментар, рецимо, њих 10 који подржавају, и њих 20 који су против. Читалац ће онда прећи преко свих тих коментара и помислити: ,,да ли је могуће да је већина људи оволико негативна, у каквој земљи живим...”, а ради се заправо о овом ефекту – да су они најгласнији. Људи који имају позитиван став о нечему неће имати довољно мотивације да остављају коментаре.

Због овог ефекта, данас лако могу да се демотивишу новинари, блогери, или писци који објављују свој садржај на интернету, али поручио бих им да се не брину превише. Понекад је добро забранити коментаре на текстовима, јер ништа не може толико да разводни неку идеју и уништи добар текст, као коментари људи којима је дозвољено да напишу шта год им падне на памет. Популарни блогер и илустратор Оутмил, ово је илустровао сликом Мона Лизе која стоји окачена у Лувру, а поред ње је табла на којој посетиоци могу да исписују коментаре ,,ха-ха, ружна је”, ,,моја баба би боље ово нацртала”, и слично. Ако то не дозвољава Лувр, зашто би то неко други дозвољавао?

Још једна занимљива појава коју су социјални психолози приметили – на интернету је много тежа промена уверења. Постоји један принцип који каже: што више људи зна да ми имамо неко уверење, смањују се шансе да икада од њега одустанемо. Када неко изнесе своје ставове на интернету, потенцијално их је изнео целом свету, и од тог тренутка мале су шансе да их икада промени. Због овога настају бесконачне расправе. Код људи се дешава такозвана „когнитивна дисонанца”, ефекат када имамо неко уверење, а онда се појави нека особа и одговори нам са супротним ставом, и још постави адресу неке релевантне интернет странице која то доказује. Једини начин да мозак разреши ову нелагодност, ,,дисонанцу” која тада настаје, јесте да оде на Гугл и нађе страницу која говори у прилог његовим ставовима, коју затим постави као противодговор, и тако у недоглед. Из ових разлога, скоро никада на интернету нећете наћи реченицу ,,да, у праву си, признајем, погрешио сам”. Једини начин када се може нешто урадити по питању промене става јесте слањем приватних порука, јер је тада ова дисонанца много мања, и мозак је отворенији за промену става.

У једној студији, испитаницима је дата плацебо пилула, за коју су им рекли да ће им изазвати благу мучнину и нелагодност. Када су их питали како се осећају након узимања пилуле, многи од њих су потврдили да осећају нелагодност. Након тога им је речено да су их слагали, и да пилула коју су узели нема ефекта. Међутим, многи од испитаника су и даље остајали при ставу да ипак осећају мучнину, јер их је једноставно било срамота да промене свој став пред великим бројем људи. Када би им насамо саопштили да је пилула плацебо, овај ефекат ,,одбране” је био мање изражен.

Ово су неки од главних закључака које су социјални психолози извели о понашању људи на интернету, и поприлично објашњавају због чега су људи ,,онлајн” толико другачији него уживо. 

Факултет за медије и комуникације, Београд