Несхваћени научник

У Дому културе породице Павловић у Београду недавно је одржано сећања на археолога Миодрага Грбића. Била је то лепа прилика да се не забораве наши, можда многима непознати, културни посленици, и да се шира јавност упозна са радом овог научника, кроз причу Грбићевих настављача и изложбену поставку ауторке Дивне Гачић, кустоса Музеја града Новог Сада.
Ипак, они који су желели да погледају изложбу о Миодрагу Грбићу, могли су то да учине само те вечери у Господар Јевремовој 39; штета што за ову прилику није пронађен простор у којем би посетиоци током неколико дана могли да разгледају Грбићеве белешке, признања, слике са истраживања разних локалитета… 

Открио старчевачку културу

Ауторка изложбе Дивна Гачић у разговору за наш лист објашњава да се име Миодрага Грбића (1901-1969) везује за генерацију првих школованих археолога у Србији. Генерацију која је уз професоре Милоја Васића и Николу Вулића прва започела научна истраживања наших, до тада неоткривених, праисторијских и античких налазишта.

– Грбићева научна делатност базирана је на проучавању настанка неолитских култура на Балкану. Установио је темеље релативне хронологије, а открио је и први детерминисао старчевачку културу, као нашу најстарију неолитску културу. Занимљиво је подсетити да је Грбић први користио авионске снимке приликом ископавања античких локалитета, каже Дивна Гачић.

Грбић је међу првима прихватио и резултате одређивања старости појединих култура помоћу радиоактивног угљеника, као и примену археомагнетских истраживања у археологији и резултате поленских анализа. Приписује му се и пионирски рад на оснивању прве стручне установе за заштиту споменика културе у Србији, прича ауторка изложбе, пружајући читаоцима и топли људски Грбићев портрет, описујући га као човека који је неуморно бодрио млађе колеге, препоручивао их за усавршавања у иностранству и искрено се радовао њиховом успеху.

Карловчанин по рођењу, Грбић је диломирао археологију на Карловом универзитету у Прагу, где је 1925. одбранио докторску тезу "Преримско бронзано посуђе на подручју Чехословачке Републике" код тада чувеног професора Лубора Нидерлеа. По повратку из Чешке, истраживао је неолитска и античка налазишта у Србији и Македонији – Старчево, Басијану, Хераклеју Линкестис и друге. Учествовао је или руководио истраживањима на локалитетима Плочник код Прокупља, Ботош код Зрењанина, Градишта св. Еразма изнад Охридског језера..., каже наша саговорница наводећи да је било и оних који су ниподаштавали Грбићев рад.

Позиван на саслушање

– Археолог Милутин Гарашанин је сматрао да је Грбић био човек од идеје и изванредне интуиције, али да није имао стрпљења за дуг и систематичан научни рад, те га због тога ни професор Милоје Васић није ценио. С обзиром на то да је Грбић први рекао да не постоји само Винча, него и нешто друго, и за време Винче, и пре и после ње, Милоје Васић га због тога није волео, и Грбић није могао да дође на факултет. Све ово записано је у књизи "Милутин Гарашанин, разговори о археологији", коју су приредили Сташа Бабић и Миодраг Томовић, објашњава Дивна Гачић, напомињући да је управо због неостварене амбиције да постане универзитетски професор, Миодраг Грбић пристао да за време Другог светског рата буде изабран за професора факултета који је током рата био затворен, што су му колега највише замериле.

– Ратна дешавања и страхоте утицале су на Миодрага Грбића који је јесен 1944, нервно сломљен, провео у Пиносави. Након ослобођења најпре је остао без службе, а потом је позиван на саслушање код комисије за ратне злочине. Провео је 14 дана у притвору али није кажњаван. Немци су му замерали недовољну сарадњу са њима, а ослободилачка власт га је оптуживала за контакте са окупатором, и то због његовог веома доброг пријатељства са бароном Јоханом фон Рајсвицем, референтом при немачком штабу задуженом за наше старине који је много помогао у спасавању нашег културног блага, каже Дивна Гачић. Нова комунистичка власт Грбићу је посебно замерала што је 1942. учествовао у спасавању Светих моштију кнеза Лазара, цара Уроша и деспота Стефана Штиљановића, заједно са професором Грујићем и бароном Рајсфицем...

У тешким послератним приликама, Миодраг Грбић враћа се са породицом код оца у Карловце, где се бави виноградарством. У периоду од 1949. па све до смрти 1969. године радио је у Археолошком институту Српске академије наука и уметности у Београду.