Јељциново Косово

"Примена међународне силе за решавање проблема у било којој држави, над њеним житељима, над њеном економијом, над њеном културом – а у Југославији су уништавани привреда, историјски споменици, културна добра, светиње, музеји... – најопаснија је претња светској мировној политици. Применом таквих правила игре ризикујемо да се, услед глобалне кризе, одрекнемо демократских вредности. Пуком применом силе, и ничега осим силе, од стране једне државе, или групе држава, решава се све. Уместо психологије светског миротворца нараста психологија светских погрешака, а у коначном збиру и – психологија државе-диктатора.

Све то схватио сам одавно. Али југословенска криза натерала ме је не само да размишљам него и да брзо делујем, а поједина решења примењујем, практично, у магновењу."

Тако је у својој мемоарској књизи "Председнички маратон" писао преминули први председник Руске Федерације Борис Николајевич Јељцин.

Политички мемоари су по свему специфична литература. У њима аутори покушавају да објасне поједина историјска збивања у која су били уплетени, своју улогу у њима, оправдају грешке које су починили, истакну сопствене мудре потезе... Нема сумње да је агресија НАТО-а на Југославију у пролеће 1999. незаобилазна тема сећања свих светских политичара тог времена. Ипак, за Јељцина (и Русију), страдање Југославије имало је далеко дубљи значај.

Време у којем су америчке ракете разарале српске градове, убијале невине људе, циљале, пре свега, цивилне циљеве, било је тешко и за највећу државу на свету. Земља је већ годинама клизила у хаос, корупција, мешетарство и криминал били су свакодневни начин понашања. Захваљујући општој беди и све већем конзумирању алкохола животни век просечног Руса срозао се на једва педесетак година. Први рат у Чеченији већ је узео свој данак, морал армије био је на најнижем могућем нивоу. А онда је уследила вест о бомбардовању.

Јељцин се нашао пред два проблема – како да одржи добре односе са Западом, а истовремено обузда нарасла национална осећања хиљада Руса спремних да крену пут Балкана и са оружјем у рукама супротставе се агресији. Многи су врло брзо схватили да акција НАТО-а превазилази оквире локалног сукоба и бриге за добробит једне етничке групе. По њима, мета је била и сама Русија. "Опомињали смо шта је НАТО и на шта су све спремни ти проклети Американци. Данас Југославија, а сутра – Русија", говорили су националисти, позивајући на жесток одговор.

 "Али шта даље", питао се Јељцин. "Шта ће се догодити ако тај агресивни антиамериканизам и антизападњаштво не буде могуће зауставити?" Уосталом, и одлука премијера Јевгенија Примакова да над Атлантиком окрене авион и уместо да настави пут ка Њујорку врати се у Москву показује како је у руској престоници доживљен почетак бомбардовања.

Размере сукоба убрзано су нарастале. Ваљало је деловати на два фронта – притискати и Вашингтон и Београд. Југословенски председник Слободан Милошевић био је неумољив у намери да се, када за то дође тренутак, копненим снагама супротстави агресору. Руски парламент изгласавао је резолуцију за резолуцијом, комунисти су активно заговарали стварање војног савеза Русије и Југославије, почело је врбовање добровољаца за ратовање на страни Срба, у Београд су путовали руски уметници...

 "За неколико година од 1991. наше друштво постајало је заиста другачије. Нови односи, нове демократске вредности западног типа неприметно су улазили у наше животе. Све се то дешавало полако... Али постепено, наш народ је почео да схвата и прихвата тај за нас нови и необични свет... И, одједном, захваљујући рату у Југославији све поменуто могло је бити уништено, дефинитивно и бесповратно", наводи Јељцин.

"Пред Русијом неспремном на нови велики војни сукоб био је избор: или се дистанцирати од свега и отићи у неку врсту изолације, или активно повести преговоре о миру. Рачунице стратега НАТО-а показале су се као потпуно погрешне. Југословенски народ ујединио се пред лицем спољашњег непријатеља. Југословенска армија која није деловала у ваздуху на земљи је чекала у пуној борбеној снази, спремна да се супротстави непријатељским копненим снагама и способна да дуго одолева на сопственој територији."

Требало је наћи преговарача способног да хаос приведе крају. Један од кандидата био је и Јегор Гајдар, творац неуспелог руског пута у транзицију, али и човек који је добар део живота провео у Београду. Избор је, ипак, пао на Виктора Степановича Черномирдина, упорног и вештог преговарача. Сати и дани тешких разговора са Милошевићем и европским представником Мартијем Ахтисаријем коначно су уродили плодом. Бомбардовање је престало, потписан је мир који је, наизглед, одговарао свима.

Зато и не чуди Јељцинов закључак: "Мрачна књига новије историје је затворена, али на колико дуго."

Слободан Самарџија

Опраштај од првог председника

Москва - Први изабрани председник Русије Борис Јељцин биће данас сахрањен на Новодевичјем гробљу у Москви. Јељцин ће бити сахрањен поред бившег секретара Савета за безбедност Русије и губернатора покрајине Краснојарск Александра Лебеда, који је погинуо приликом рушења хеликоптера 2002, и недалеко од супруге последњег председника СССР-а Раисе Горбачов. У близини се налази и гроб припадника војне делегације и посаде авиона "иљушин-18" који се срушио у бившој Југославији 1964. године, подсетили су руски медији.

У Москву и даље стижу телеграми са изразима саучешћа поводом Јељцинове смрти, у којима се истичу његове заслуге за развој демократске Русије и то што је одредио судбину Русије у важном и тешком историјском тренутку.