Jeljcinovo Kosovo

"Primena međunarodne sile za rešavanje problema u bilo kojoj državi, nad njenim žiteljima, nad njenom ekonomijom, nad njenom kulturom – a u Jugoslaviji su uništavani privreda, istorijski spomenici, kulturna dobra, svetinje, muzeji... – najopasnija je pretnja svetskoj mirovnoj politici. Primenom takvih pravila igre rizikujemo da se, usled globalne krize, odreknemo demokratskih vrednosti. Pukom primenom sile, i ničega osim sile, od strane jedne države, ili grupe država, rešava se sve. Umesto psihologije svetskog mirotvorca narasta psihologija svetskih pogrešaka, a u konačnom zbiru i – psihologija države-diktatora.

Sve to shvatio sam odavno. Ali jugoslovenska kriza naterala me je ne samo da razmišljam nego i da brzo delujem, a pojedina rešenja primenjujem, praktično, u magnovenju."

Tako je u svojoj memoarskoj knjizi "Predsednički maraton" pisao preminuli prvi predsednik Ruske Federacije Boris Nikolajevič Jeljcin.

Politički memoari su po svemu specifična literatura. U njima autori pokušavaju da objasne pojedina istorijska zbivanja u koja su bili upleteni, svoju ulogu u njima, opravdaju greške koje su počinili, istaknu sopstvene mudre poteze... Nema sumnje da je agresija NATO-a na Jugoslaviju u proleće 1999. nezaobilazna tema sećanja svih svetskih političara tog vremena. Ipak, za Jeljcina (i Rusiju), stradanje Jugoslavije imalo je daleko dublji značaj.

Vreme u kojem su američke rakete razarale srpske gradove, ubijale nevine ljude, ciljale, pre svega, civilne ciljeve, bilo je teško i za najveću državu na svetu. Zemlja je već godinama klizila u haos, korupcija, mešetarstvo i kriminal bili su svakodnevni način ponašanja. Zahvaljujući opštoj bedi i sve većem konzumiranju alkohola životni vek prosečnog Rusa srozao se na jedva pedesetak godina. Prvi rat u Čečeniji već je uzeo svoj danak, moral armije bio je na najnižem mogućem nivou. A onda je usledila vest o bombardovanju.

Jeljcin se našao pred dva problema – kako da održi dobre odnose sa Zapadom, a istovremeno obuzda narasla nacionalna osećanja hiljada Rusa spremnih da krenu put Balkana i sa oružjem u rukama suprotstave se agresiji. Mnogi su vrlo brzo shvatili da akcija NATO-a prevazilazi okvire lokalnog sukoba i brige za dobrobit jedne etničke grupe. Po njima, meta je bila i sama Rusija. "Opominjali smo šta je NATO i na šta su sve spremni ti prokleti Amerikanci. Danas Jugoslavija, a sutra – Rusija", govorili su nacionalisti, pozivajući na žestok odgovor.

 "Ali šta dalje", pitao se Jeljcin. "Šta će se dogoditi ako taj agresivni antiamerikanizam i antizapadnjaštvo ne bude moguće zaustaviti?" Uostalom, i odluka premijera Jevgenija Primakova da nad Atlantikom okrene avion i umesto da nastavi put ka Njujorku vrati se u Moskvu pokazuje kako je u ruskoj prestonici doživljen početak bombardovanja.

Razmere sukoba ubrzano su narastale. Valjalo je delovati na dva fronta – pritiskati i Vašington i Beograd. Jugoslovenski predsednik Slobodan Milošević bio je neumoljiv u nameri da se, kada za to dođe trenutak, kopnenim snagama suprotstavi agresoru. Ruski parlament izglasavao je rezoluciju za rezolucijom, komunisti su aktivno zagovarali stvaranje vojnog saveza Rusije i Jugoslavije, počelo je vrbovanje dobrovoljaca za ratovanje na strani Srba, u Beograd su putovali ruski umetnici...

 "Za nekoliko godina od 1991. naše društvo postajalo je zaista drugačije. Novi odnosi, nove demokratske vrednosti zapadnog tipa neprimetno su ulazili u naše živote. Sve se to dešavalo polako... Ali postepeno, naš narod je počeo da shvata i prihvata taj za nas novi i neobični svet... I, odjednom, zahvaljujući ratu u Jugoslaviji sve pomenuto moglo je biti uništeno, definitivno i bespovratno", navodi Jeljcin.

"Pred Rusijom nespremnom na novi veliki vojni sukob bio je izbor: ili se distancirati od svega i otići u neku vrstu izolacije, ili aktivno povesti pregovore o miru. Računice stratega NATO-a pokazale su se kao potpuno pogrešne. Jugoslovenski narod ujedinio se pred licem spoljašnjeg neprijatelja. Jugoslovenska armija koja nije delovala u vazduhu na zemlji je čekala u punoj borbenoj snazi, spremna da se suprotstavi neprijateljskim kopnenim snagama i sposobna da dugo odoleva na sopstvenoj teritoriji."

Trebalo je naći pregovarača sposobnog da haos privede kraju. Jedan od kandidata bio je i Jegor Gajdar, tvorac neuspelog ruskog puta u tranziciju, ali i čovek koji je dobar deo života proveo u Beogradu. Izbor je, ipak, pao na Viktora Stepanoviča Černomirdina, upornog i veštog pregovarača. Sati i dani teških razgovora sa Miloševićem i evropskim predstavnikom Martijem Ahtisarijem konačno su urodili plodom. Bombardovanje je prestalo, potpisan je mir koji je, naizgled, odgovarao svima.

Zato i ne čudi Jeljcinov zaključak: "Mračna knjiga novije istorije je zatvorena, ali na koliko dugo."

Slobodan Samardžija

Opraštaj od prvog predsednika

Moskva - Prvi izabrani predsednik Rusije Boris Jeljcin biće danas sahranjen na Novodevičjem groblju u Moskvi. Jeljcin će biti sahranjen pored bivšeg sekretara Saveta za bezbednost Rusije i gubernatora pokrajine Krasnojarsk Aleksandra Lebeda, koji je poginuo prilikom rušenja helikoptera 2002, i nedaleko od supruge poslednjeg predsednika SSSR-a Raise Gorbačov. U blizini se nalazi i grob pripadnika vojne delegacije i posade aviona "iljušin-18" koji se srušio u bivšoj Jugoslaviji 1964. godine, podsetili su ruski mediji.

U Moskvu i dalje stižu telegrami sa izrazima saučešća povodom Jeljcinove smrti, u kojima se ističu njegove zasluge za razvoj demokratske Rusije i to što je odredio sudbinu Rusije u važnom i teškom istorijskom trenutku.