Бредли Менинг – херој или или издајник

Од нашег сталног дописника

Вашингтон – Било је то такозвано претпроцесно рочиште у војном суду који заседа у Форт Миду, великој бази око 70 километара од Вашингтона, које је донело велико изненађење. Бредли Менинг, 25-годишњи војник, признао је кривицу за 10 тачака оптужнице, за 12 се изјаснио да није крив, али је прилику искористио и да први пут јавности објасни мотиве свог поступка који једни сматрају херојским, а други издајничким.

Ухапшен у мају 2010. у Ираку, где је у једној бази на периферији радио као млађи обавештајни аналитичар са приступом поверљивој мрежи и бази података Пентагона и Стејт департмента, Менинг је у војном притвору, према речима његових адвоката, у самици и нехуманим условима.

У четвртак је међутим пред суд изашао у елегантној војној униформи. Своју изјаву, написану на 35 страна, по свему судећи уз помоћ цивилног браниоца, читао је прибрано, пун сат. Изнео је да је свестан да је због свог поступка суочен са доживотним затвором, а свака од 10 тачака оптужнице коју је прихватио већ му је донела по две године. То признање није иначе резултат погодбе са тужиоцем.

Главни процес ће почети 3. јуна, са прогнозама да ће бити дуг и правно комплексан. Преостали део оптужнице га терети за тежа дела, која укључују и шпијунажу и „помагање непријатељу” по старом закону донетом још 1917.

Његово делимично признање кривице овдашњи медији су оценили као неочекивано, али главни публицитет је донело његово објашњење мотива за чин за који је, како је рекао, унапред знао да је прекршај војне дисциплине.

Достављање „Викиликсу”, организацији за објављивање државних и корпоративних тајни, видео-снимка у којем се види како амерички хеликоптер пуца по цивилима у Багдаду (догађај који је привукао пажњу и због погибије два новинара Ројтерса), објаснио је „личним ужасом због крволочности посаде”. Достављање на стотине хиљада извештаја Пентагона са ратишта у Ираку и Авганистану, оправдао је жељом да покаже „праву цену” тих ратова, који су га „лично депримирали”.

Говорећи о достави 250.000 дипломатских депеша из америчких амбасада широм света (укључујући и ону у Београду), рекао је како је био уверен да ће то само обрукати САД, али да неће нанети штету. „Мислио сам да су те депеше прворазредан доказ о потреби више праве дипломатије, јер су многе од њих само збирка интрига и гласина.” Сем тога, депеше које су потекле из Стејт департмента, по њему су документовале „тајно домунђавање и криминалитет који не приличе такозваном лидеру слободног света”. „Желео сам да подстакнем домаћу дебату о улози војске и спољне политике генерално”, рекао је, додајући да је био уверен, и да је то и даље, да је обелоданио „неке од најзначајнијих докумената нашег времена”.

Оно што се до прекјуче није знало, то је да је Менинг, пре него што је успоставио контакт са „Викиликсом”, своје документе, које је прошверцовао на меморијској картици фотоапарата, прво понудио „Вашингтон посту”, где га, како је објаснио, „нису схватили озбиљно”. Контактирао је потом с јавним уредником (омбудсман) „Њујорк тајмса”, који такође није био заинтересован, као ни информативни портал „Политико”. „Викиликс” је у то време као партнере иначе имао неколико угледних медијских кућа, укључујући ту и „Њујорк тајмс” и „Гардијан”, које су потом детаљно експлоатисале достављене им државне тајне.

Тек онда је успоставио везу са, претпоставља се, оснивачем „Викиликса” Џулијаном Асанжом, кога америчке власти данас гоне као саучесника у акту шпијунаже, а који је данас у политичком егзилу у амбасади Еквадора у Лондону, како би избегао изручење Шведској где је оптужен за сексуално насиље. Ни Асанж, држављанин Аустралије, нити његова организација досад нису ни потврдили ни демантовали да им је Бредли Менинг био извор, а оптужени амерички војник је само претпостављао да се дописује са њим, јер су обојица користили псеудониме.

У глобалној полемици која је вођена после избијања ове афере, Менинг је у многим земљама слављен као херој између осталог и зато што није ни покушао да обавештајно благо у свом поседу за добре паре прода некој страној сили. У својим онлајн конверзацијама, које су сада део доказног материјала против њега, навео је да само жели „да народ види истину... јер без правих информација јавност не може да одлучује”. Желео је такође да подстакне „светску дебату и реформу”. „Савест ми је чиста”, изјавио је и у свом првом изласку пред војни суд.