Одавање пословне тајне

Поред забране ангажовања у конкурентском привредном друштву, директор је дужан да чува пословне тајне друштва, и одговоран је за штету коју причини друштву њиховим објављивањем.
Пословном тајном сматра се информација о пословању одређена оснивачким актом друштва, за коју је очигледно да би проузроковала знатну штету привредном друштву ако дође у посед трећег лица.

Оснивачким актом сваког појединог друштва утврђује се које се све информације сматрају пословном тајном. Оне могу бити у вези са технолошким процесом производње, иновацијама, лиценцама, или информације у вези са менаџментом.

Међутим, објављивање информације је законито ако има за циљ да заштити јавни интерес па се пословном тајном неће сматрати: информација чије је објављивање обавезно у складу са законом, информације које су у вези са повредом закона, добре пословне праксе или принципа пословног морала, и информације за које постоји основана сумња на постојање корупције.

Лице које поступајући у доброј вери жели да заштити јавни интерес, посебно ако указује надлежним органима на постојање корупције, не сме да трпи због тога штету па постоји законска дужност привредног друштва да му пружи потпуну заштиту. Међутим, ова дужност постоји само као природна облигација, коју ретко ко поштује јер није санкционисана.

Управо супротно, у пракси се често дешава да лице које указује на постојање корупције и на друге неправилности добија отказ који се подводи под законом предвиђене разлоге за отказ. Прави разлог је често тешко доказати, а и судови нису много заинтересовани да се у то упуштају.

Закон о привредним друштвима предвиђа казну за прекршај за привредно друштво и одговорно лице ако друштво не чува пословну тајну, што је мало нелогично јер друштво трпи штету због одавања пословне тајне, а директор и чланови управног одбора одговарају за штету проузроковану привредном друштву ако у погледу чувања пословне тајне, тј. њеног саопштавања, не поступају у складу са законима и другим прописима.