Радујем се доласку арапског капитала

Уласком арапског здравог капитала и инвестирањем у српску пољопривреду сви заједно можемо имати користи – више посла и нова радна места. За „МК групу” ове инвестиције представљају долазак нашег потенцијалног партнера, снабдевача месом, житарицама или шећерном репом.

За Србију је од изузетног значаја што је препознала оваквог инвеститора и отворила му врата. Било би идеално када би наша земља имала више оваквих партнера у пољопривреди, рекао нам је први човек „МК групе” Миодраг Костић, одговарајући на наше питање шта за њега значи та чињеница и да ли се можда прибојава њихове конкуренције.

Због чега ви рецимо, ако нам је свима стало до наших насушних ораница, као ограниченог ресурса, нисте преузели те пропале комбинате који су њима понуђени?

„МК група” има друге приоритете. Проценили смо да је за компанију значајнија пословна шанса за ширење у Украјини него у Србији, где имамо око 20.000 хектара које обрађујемо, а то је готово упола мање од онога што смо имали пре шест година – око 42.000 хектара. С друге стране, у то време смо у Украјини имали свега хиљаду хектара ораница у закупу, а данас 55.000. Тежимо да те површине и повећамо.

Да ли је и за вас и ваше предузећа скупа земља у Војводини, поготово она за изнајмљивање?

Јесте. Примера ради, у последњих пет-шест година цена хектара у закупу повећана је са 50 на 500 евра, док је у Украјини у истом периоду цена закупа порасла с десетак на 50 до 60 евра по хектару. При том, подсетићу да Украјина има 42, а Војводина свега два милиона хектара обрадивих површина.
Просечна цена ораница у Војводини износи око пет хиљада евра за хектар и она одговара тренутним тржишним приликама. Постоје индиције да ће цена хектара, уласком Србије у ЕУ, скочити на 35.000-50.000 евра, као што је, рецимо, у Данској и Холандији.

Има ли места за поређење с тим земљама?

Не, наравно. Холандија је земља која има обрадиве земље колико и Војводина, око два милиона хектара, али она извезе хране за 26 милијарди евра. С друге стране, читава Србија извози за око две милијарде евра. Међутим, не смемо заборавити чињеницу да су у тим земљама државне субвенције 600 до 700 евра по хектару, да је до сваке оранице обезбеђен асфалтиран прилаз, као и да је свака парцела подједнако наводњавана и одводњавана. Када погледате ове чињенице, јасно да су уложене милијарде евра у инфраструктуру што је резултирало ценом хектара од 35.000 евра.

Да ли сте размишљали и о неком парчету земље јужно од Дунава и Саве?

Искрено речено не, јер је „МК група” фокусирана на интензивно ратарство, док је централни део Србије погодан за воћарство и виноградарство. Сматрам да у будућој регионализацији пољопривреде Србије треба о томе повести рачуна. Подршка државе на укрупњавању тамошњих поседа свакако би донела бенефите. Само на уређивању међа може се добити бар десет одсто нових обрадивих површина.

Не чини ли вам се да имамо много лоших приватизација?

Приватизација је била неопходни процес како би наше тржиште и компаније постале конкурентне и свакако неопходни корак прикључењу токовима ЕУ. Од почетка приватизације у Србији продато је више од 1.500 предузећа, а раскинута је трећина уговора. Неповерење, лоша искуства и страх, кључне су речи у општем дискурсу. Међутим, о предузећима која су после приватизације постала много успешнија ретко се говори овим речником. А верујте, има их.
 
Да ли је, по вама, Србија могла на неки начин да сачува своје комбинате од погубне приватизације?

Сматрам да смо лошим приватизацијама заиста уништили један добар производ из претходног времена, који је замишљен пре 50 или 60 година. Вероватно се могло другачије поступити.
За данашње време, комбинати су били врхунска вертикална организована предузећа, са свим неопходним елементима – логистика, инфраструктура, мала фабричка прерада, млин, силос… „МК група” данас, тежим путем, покушава на сличан начин да организује своја пољопривредна предузећа. Слободно могу рећи да је оно што ми данас радимо ништа друго него оно што је некада био било који ПИК у Војводини.

Како вам иде бизнис у Србији и Украјини?

„МК група” је у прошлој години остварила око 700 милиона евра укупног прихода. Од те суме, добит пре опорезивања износила је 125 милиона евра.
Од тога, у Украјини је направљено 40 милиона укупног прихода и око 15 милиона добити. Просечна плата на нивоу целе групе, у којој је са сезонском радном снагом запослено око пет хиљада радника, износи око 57.000 динара. Као резултат целокупног пословања, „МК група” је државном буџету по свим основама уплатила између 65 и 70 милиона евра, у току протекле године.

Како иде преузимање грчких шећерана? Да ли сте на путу да проблем доминантног играча на домаћем терену, не кажемо монополисте намерно, решите с надлежним службама?

Тржиште шећера је један од ретких сектора где смо конкурентни и где ћемо бити конкуренти ако се врата Европске уније отворе. „МК група” је и даље најозбиљнији купац „Хеленик шугара”. Од надлежне антимонополске комисије добили смо позитивно мишљење, али под условом да, ако их и купимо, једну постојећу шећерану морамо да отуђимо.

Па, јесте ли или нисте монополиста?

У питању је шири контекст од саме речи монополиста. Уколико је Србији потребан велики светски играч, или бар у европским размерама, онда је свака прича о монополу на домаћем тржишту потпуно илузорна. Он мора бити довољно велики да његов производ буде конкурентан за светско, односно европско тржиште, а не само за Србију са седам милиона људи. „МК група” са 55 одсто учешћа на српском тржишту извози 50 одсто домаће производње шећера. Куповином грчких шећерана производили бисмо 100 одсто више шећера него што то је тренутна потрошња Србије, што би износило 400.000 тона. Уколико Србија жели велике фирме у европским оквирима онда је потребно да редефинише и своје појмове о монополу.

Да ли и даље зарађујете на извозу шећера у ЕУ?

Наш шећер је једини производ у Србији који има вишу цену у Европи него код куће. Цена тоне шећера у Србији је око 660, а у ЕУ око 740 евра. Свакако да је извоз шећера значајан извор прихода.

Да ли је остала иста квота од 180.000 тона и да ли се за нас нешто мења уласком Хрватске у ЕУ половином ове године?

Квота је иста, али је Хрватска губи уласком у ЕУ. Очекујем од Србије да у даљим вештим преговорима у ЕУ обезбеди знатно повећање наше извозне квоте. Тиме би се обезбедио виши животни стандард за пољопривреднике у Србији.

Шта, као човек из праксе, замерате министрима пољопривреде, рецимо, онима који су били у последњих неколико мандата?

Недоследност у спровођену системског развоја пољопривреде је постао хронични проблем деценијама. Потребно је да стратегија развоја пољопривреде буде дефинисана на дужи период, зато уколико немамо бољу, можемо се држати плана који датира још из времена СФРЈ – био би актуелан.

Како видите актуелни скандал с млеком?

Непотребно се подигла велика прашина, која ће нанети штету свима. Претходних година ову намирницу производили смо по стандарду западних земаља. Међутим, када су се мере пооштриле по стандардима ЕУ, требало је да дамо свима времена да се тим критеријумима и прилагоди производња. Нестручно, нетржишно пословање свих у ланцу, угрожава сектор пољопривреде и индустрију хране, за коју често чујемо да је српска нафта.

Познати сте као човек који није за гајење ГМО биљака? Да ли је то само лични став или је ваше опредељење базирано и на економским основама?

„МК група” је највећи извозник пољопривредних производа из Србије, самим тим, наша је компаративна предност што долазимо из нон-ГМО земље. Мој став и став „МК групе” је да у Србији не треба гајити ГМО, већ остати фокусиран на здраву храну, која ће бити све више на цени.

Дознајемо да сте веома озбиљан купац хотела и туристичких објеката у Врњачкој Бањи. Уз Копаоник, шта за ваш бизнис значи још један такав пословни искорак? Да ли је то знак да се полако извлачите из аграра?

Aграр ће и даље остати у фокусу нашег пословања, али истовремено тежимо да заокружимо производни циклус од њиве до трпезе, на начин да део производног програма пласирамо кроз хотеле. То није ништа ново и то ћемо чинити кад год нам се укаже прилика, а рачуница покаже оправданост таквих улагања. Увек смо заинтересовани да улажемо у туризам и комплексе како у Србији, Црној Гори, тако и шире. Иако хотелски бизнис није наш основни, куповина туристичких комплекса не би било упловљавање у нове пословне воде.
Не сме се заборавити да је „МК група” 2009. без много искуства у планинском туризму спасла од затварања два хотела у средишту Копаоника. Њиховом приватизацијом и улагањем од 23 милиона евра у куповину и око 15 милиона евра у реновирање настали су ексклузивни хотели и апартмани „МК Маунтин ресорт”.

Председник сте клуба „Привредник”. Имамо утисак да сте у последње време мало смањили активности. Да ли то значи да вам је као привредницима све потаман?

Не бих се сложио с вашим утиском. Почетак је године и очекује нас доста посла. Тренутно активности нису видљиве у медијима, што неће бити случај после економског форума на Копаонику.

Били сте у високој политици. Где сте данас? Где живите? Колико времена проводите у Србији, а колико напољу?

Висока политика је 12 година иза мене. Данас сам у потпуности посвећен бизнису. Последњих десет година, у Србији проводим у просеку три до пет месеци. Трудим се да ускладим обавезе према деци која живе и школују се у Лондону, пословима у Женеви, Украјини, Београду, Црној Гори, али и у Дубаију, који полако постаје центар пословног света.

Фасциниран сам људима у Емиратима

Како доживљавате људе у Емиратима?
Морам да признам да сам потпуно фасциниран тим људима. До пре само пола века то је била земља у песку, а данас цивилизација великих могућности. Успели су да од разједињених емирата направе сложну нацију, очувају мир, а велико богатство од нафте сачувају и уложе тамо где ће донети највеће користи. Нама се само чини да они новац троше немилице. Сваки њихов уложени долар има дубоко пословно стратегијско оправдање.

Како себе и своју компанију видите за десет година?
Свих ових 30 година градили смо систем, подизали компанију, позиционирали је у земљи, региону и шире и, искрен да будем, тек очекујем да постигнемо најзначајније резултате. Далеко од тога да нисам задовољан учињеним, али ми имамо још много тога да покажемо у бизнису. Знате, постићи резултат није лако, али одржати га и трајати, вишеструко је теже. Трајемо – и то сматрам највећом вредношћу.