Кумови који су прославили Чачак

Чачак – Душан Радоњић Ћука (66) старим "кадетом" у рано вече креће из Љубића ка граду, обично до кума на кафу. Стан у Учитељској недавно је оставио деци, преселио се у мајчин на левој обали Западне Мораве и сад му град изгледа далеко, па тај један километар до центра Чачка мора да преваљује колима.
– За нас из Палилула, Љубић је некад био Танзанија. Али, навикне се – каже за "Политику" најбољи фудбалер чачанског "Борца" за осам деценија историје клуба. Пензионисан је пре четири године и опет свакодневно "виси" на игралишту крај Мораве, тренира петлиће.
Његов кум Радмило Мишовић (64) одувек живи у првој кући до чачанске цркве и са те адресе помери се, накратко, само кад мора, или пеца у Међувршју.

За њим путује звање најбољег кошаркаша "Борца" у веку, данас је председник клуба и понекад помене пензију.

– Имам седморицу кумова, али само Ћуку виђам редовно. Он је најбољи човек свих  времена – објашњава Радмило за наш лист.

Кумови су у овом граду добили највише аплауза од када је основан, друже се више од пола столећа а окумили су се пре четири деценије, на првом венчању Мишовићевом. То пријатељство од детињства, очувано кроз сва времена, прерасло је у један од добрих симбола овог града, за њих најлепшег који постоји.

Оба су, скоро у једном лету, одлучила да напусте Београд и са стазе која води у велику славу врате се у своје "чачанско човечанство". Из данашњег времена гледано, такве одлуке могу остати несхваћене, и ево те приче...

Радоњић је из 1961. године из "Борца" прешао међу фудбалере "Црвене звезде" и родитељима у Чачку није смео да каже колика му је плата:

– Примао сам од 150.000 до 170.000 месечно а отац Тадија, начелник у чачанској општини, тек 47.000. Било ме је срамота, па сам у кући пријавио да зарађујем 90.000, али је Тадија опет рекао да ће држава да пропадне – вели Радоњић.

Две године касније, ипак је одлучио да се из престоничке бајке врати у завичај. "Звезда" је тог лета довела Васовића из "Партизана", а Ћуки је управа "Борца" за повратак понудила стан и кућу у Чачку. Прескочио је и обећање "Хајдука" да ће, уколико дође у Сплит, добити паре и кућу са осам соба у Тучепима, и сео у воз за Чачак.

– Кад сам рекао да се враћам кући, у "Звезди" нису могли да верују. Ти си једини играч који од оваквог клуба тражи исписницу, рекли су ми, и знао сам да мој повратак у "Звезду" више није могућан.

"Борчев" дрес носио је без прекида од те, 1963. до 1977. године, и одмах затим прешао на место тренера првог тима Чачана. Касније је тренирао и "Нови Пазар", ужичку "Слободу", крушевачки "Напредак", "Чукарички", "Приштину" и "Младост" из Лучана.

Оне, 1963. године, и Радмило Мишовић је одбио понуду која се не одбија. Најдаровитији кошаркаш српске провинције три пута је био на тренинзима у "Партизану" и увек бежао из Београда у Чачак, не одигравши ни једну званичну утакмицу за "црно-беле".

– Сместили су ме у стан код неког генерала Тарабића, близу "Ексцелзиора". Али као да нисам био у Београду, мисли су путовале овамо. Тада сам могао да одем и у Сплит, Белгију или Италију, и одлучио да се вратим у Чачак. Овде сам морао да издржавам породицу и око стотину голубова – прича Мишовић.

Две деценије (1958 – 1978) играо је за "Борац", на вратима његове хотелске собе увек је стајала цедуља са поруком која је замењивала стражара: "Играч се одмара". Земљак Драган Кићановић прославио се изјавом датом у време кад је био најбољи аматерски кошаркаш на свету: "Али у Чачку, ја сам тек други".

Мишовић је пет пута био најбољи стрелац првенства СФРЈ и на крају каријере једно првенство одиграо за чачански "Железничар". Кад је спаковао дрес, радници "Хидроградње" сазидали су и поклонили му викендицу у Међувршју где пеца, а он се прихватио дужности директора "Борца" све до пре неколико година, кад је постављен за председника клуба.

Пријатељи, иза леђа, причају да сомови код његове викендице леже на дну језера и повраћају од обилне хране коју им баца као мамац, па нема потребе да јуре и оно парче на удици. Али, он има слику и сведоке да је упецао једног од 28 килограма.

Са Ћуком разговара о свему, од политике до породице, јер имају по две ћерке (Радоњић – Марију и Јелену, Мишовић – Ану и Јовану) и понекад се, али без жала, дохвате приче шта би било да су остали Београђани.

У роману "Србија које нема", новинара и уредника "Политике" Синише Пауновића (Чачак 1903 – Београд 1995) један од јунака каже: "Нико никад није успео да објасни ни себи ни другима шта је то што нас увек вуче месту где смо први пут угледали свет".