Броз био мајстор останка на власти

После „Турнеје”, сценариста и редитељ Горан Марковић још један свој позоришни комад пренео је на велико платно. По наруџбини Гете института,а поводом обележавања 20 година од пада Берлинског зида, Марковић је написао драму „Фалсификатор” која се бави падом једног човека али и државе – бивше Југославије.

Филм „Фалсификатор”, премијерно приказан синоћ на затварању 41. Феста, је црна комедија о човеку који фалсификује дипломе, али не због користи већ из алтруизма, све док не буде откривен и одведен у затвор, што руши његове снове, схватања и поглед на живот. Његов пад пресликава пропаст СФРЈ, која је, по Марковићевим схватањима, почела шездесетих, у годинамау које је смештена и радња филма.

Колико је пад односно распад једне земље болна тема за филмског аутора, а колико инспиративна?

Нестанак Југославије је један од најзначајнијих догађаја у мом животу. Схватам да долазе генерације којима то не значи много и да ће ускоро доћи људи којима ће то представљати само сувопарни податак из далеке историје њихове земље. Али нама, који смо у Југославији рођени и у њој провели знатан део својих живота, нагли нестанак те земље, уз ратове који су је пратили, свакако представља шок од кога се тешко опорављамо.

Како се у ту драмску причу о распаду земље уклапа опора комедија о фалсификатору?

Мој животни став је да смех представља облик јаукања и да најтеже ствари могу да се прераде најбоље ако им се човек насмеје. У„Фалсификатору” пратим два тока: почетак пада једне земље и крај пада једног идеалисте који у Југославију и њеног вођу слепо верује. Обе ствари генеришу комичне ситуације. Надам се да ће опора комедија, каква је „Фалсификатор”, олакшати онима који су, као и ја, отпатили нестанак бивше домовине.

У филму се 1968. година истиче као врло значајна за даљу историју. Како су Вас а и генерације после Вас обележили потези повучени те године као и тадашње промене?

Та година представља најважнији период мог живота. Био сам студент који се наједном суочио са чињеницом да постоји сила која не дозвољава људима да живе онако како осећају да би требало. Те године је у целом свету угушена илузија младих људи да је могуће живети поштено, истинито, праведно. Исто се догодило и у Југославији и зато сам радњу филма сместио баш у ту годину.

Тито се, изгледа, успешно изборио са проблемима бунтовне 1968. године?

За њега је то био драматични тренутак, када се он поштено климао. Искористио је један „шибицарски” трик, преварио побуњене студенте изјавивши да се са њима слаже. Када су студенти прекинули свој бунт, он је затегао ствари још суровије. Сетите се прогона „црног филма” и сличних догађаја. Али, ма колико он терорисао људе, његова земља је већ почела тада да се распада. О томе је филм„Фалсификатор”.

И брзо после Титове смрти идеал југословенског раја се урушио...

Мислим да се то одиграло знатно раније само што је све било врло добро камуфлирано. Они који су били на власти већ су почели грабеж за будуће делове земље која је нестајала. Али, ми то нисмо знали, све је било добро скривено. Још увек смо живели уљуљкани у величину своје већ непостојеће домовине.

Живот и судбина исписују најчудније сценарије, па сте тако на Бледу 25. маја снимали фиктивну сцену Титове смрти. Како се сећате 4. маја и Брозове сахране?

То је једна од највећих сахрана у историји, судећи по онима који су дошли да га испрате. Али, да ли се неко упитао шта је те величине довело овамо? Туга? Љубав према покојнику? Осећање бола...? Рекао бих, одавање поште мајстору опстанка на власти. То му нико није могао порећи: вештину манипулисања, заокретања и прилагођавања у комбинацији са мешавином окрутности и оперетске лакоће.

У филму играју глумци свих република СФРЈ? Југословенско братство и јединство је неопходно да би се реализовао филм, обично у форми копродукције?

Тешко је направити филм у оквирима једне од малих земаља које су настале на тлу бивше Југославије. Ако хоћете најбољу глумачку поделу и најквалитетнију филмску екипу морате да изађете ван свог дворишта. Југославија зато и постоји у свету културе и то врло активно.

Још колико дуго ће наши филмови проживљавати судбину бивше СФРЈ?

Док је не заборавимо. Ако се то икада догоди.

Живимо ли данас фалсификованим животом?

Зависи шта под тим подразумевате. Ипак, стоји чињеница да смо нагнути над истином која личи на отворену утробу. Нема ту лажи, сви знамо где смо. Само каква је корист од тога?

----------------------------------------------------------

Културу могу да одбране само обични људи

Коме је култура у Србији данас важна и потребна?

Култура је много важнија онима којима је намењена од оних који се њоме баве. Култура служи оплемењивању људи и усмеравању њихових живота ка токовима цивилизације а не због плата запослених у културним установама. Културу могу да одбране само обични људи, уколико осете да им је потребна. Уколико тог осећаја нема, неће бити ни културе.