ЕПС у огледалу НИС-а

Електропривреда Србије није на продају, поновила је јуче министар енергетике др Зорана Михајловић. Циљ министарства је да га „поспреми”, промени начин управљања и ослободи вишка трошкова.Када би се, како је рекла, унутар ЕПС-а увело више дисциплине уштедело би се између 60 и 70 милиона евра. Ту најаву министарке свако би, без сумње, поздравио, јер ЕПС спада у ред инфраструктурних фирми без чијег се производа (струје) не може.

Очекивало се, у складу с тим обећањем, да ће и министарка са своје стране, учинити све што је до ње да се ЕПС постави на здраве пословне темеље. И докле се с тим стигло – готово нигде. Уместо тога, у ЕПС-у још чекају да им влада одобри задуживање од 300 милиона евра, како не би банкротирали. Из владе руководству поручују да ЕПС не треба да се задужује, јер има унутрашње резерве – ненаплаћена потраживања до којих најчешће долази управо тиме што држава, као газда, допушта многим фирмама, институцијама, па и грађанима да немилице троше струју и да је не плате, него она (држава) крене великодушно да лоше платише ослобађа камате, па и саме главнице дуга.

Овај сценарио управљања јавним предузећима у Србији мање-више веома је познат. Недомаћинско управљање, задуживање преко сваке мере, вишак запослених... Препознајете? Вруће, вруће… НИС. Није ли и та наша нафтна компанија све до уласка руског „Гаспрома” била златна кока из које су се готово лопатом износиле паре и у којој је до доласка новог газде на сваког запосленог ишло и по два директора! Тај исти НИС имао је на стотине спонзорстава, јер је тако тражио газда зидајући губитке у нафтној компанији, које су свуда у свету, само не и код нас, правиле огромне профите својим власницима.

Онда су са „свега” 51 одсто удела у капиталу дошли Руси. Поставили једног Кирила Кравченка, који је подвукао црту, направио план и кренуо да ради. И од дубиозе, која је 31. децембра 2010. године износила 551 милион, направио фирму која је на крају прошле године остварила профит од 450 милиона евра. Годишњи раст од 22 одсто.

Овај пример, наравно, не значи и предлог да се ЕПС приватизује. Напротив. Највеће немачке, француске и још многе друге електропривреде у свету су под државном капом, али оне тамо имају газде које им својим пословним и тржишним правилима омогућавају да раде, продају струју, развијају се и одбацују милијарде евра профита. Проблем, дакле, није у пуком власништву, већ у неспремности или неспособности наше државе да своје највредније предузеће изведе на зелену грану.

И док ЕПС на једној страни вапи пред државом, да му одобри задуживање од 300 милиона евра, на другој га тај исти газда тера, док се не створе паре у буџету, да опрости рачуне за око 400.000 најугроженијих корисника – социјалних случајева. Нико не спори потребу да се, као социјално и одговорно друштво, нађе начин да се помогне људима у невољи, кризи, беспослици, али у исти час мора тачно да се зна – шта ко ради у овој земљи. Ко прави струју, ко води социјалну политику и ко је, на крају – плаћа.