Детроит пред банкротом

Од нашег сталног дописника

Вашингтон – Велика тројка америчке аутомобилске индустрије прошла је кроз велика искушења, две компаније су преживеле и пакао стечаја, да би данас опет биле профитабилне и просперитетне.

Град у коме су потекле и коме су дале идентитет – Детроит – од тога није имао користи. Његово пропадање, зачето почетком деведесетих, кад је под налетом јапанске конкуренције поменутој тројци кренуло низбрдо, настављено је и ових дана.Медији учестало објављују да ће, због немогућности да подмирује своје обавезе и доспеле дугове, морати да прогласи банкрот.

Како се најављује, биће то највећи стечај једног града у историји Америке, где локалне самоуправе у невољама знају да прибегну овој мери кад, суочене са повериоцима, немају другог избора него да потраже законску заштиту и реорганизују своје финансије.

Сиромашење Детроита донело је и демографску промену: данас је то град са 83 одсто црних становника (по чему је рекордер у Америци)  што се види и по структури градске управе: градоначелник Дејв Бинг, некадашња кошаркашка звезда, као и свих девет чланова Градског савета,Афроамериканацје.

То, као и чињеница да је град тврђава Демократске партије, производи деликатне политичке проблеме у држави Мичиген, коју воде републиканци и у којој је 80 одсто становника беле боје коже.

То не значи да у Мичигену постоји расизам, али се на проблем Детроита сигурно гледа и кроз такве наочаре. Гувернер Мичигена Рик Снајдер је тај који има моћ да учини оно о чему се све чешће говори као о неизбежности: да „мотор сити” добије принудног управника, то јест финансијског менаџера, што би практично значило суспензију демократски изабране градске управе.

Оно што је проблем Детроита јесте то што су се он и његова три чеда: „Џенерал моторс”, „Крајслер” и „Форд” на неки начин отуђили.

„Не желим да се мешам у политику”, изјавио је поводом градских финансијских невоља Ден Акерон, генерални директор „Џенерал моторса”. Серђо Маркионе, нови нови шеф „Крајслера” (коме је сада већински власник „Фијат”), показао је још мање разумевања: „Не видим зашто би то била наша брига”, изјавио је.

Председник Барак Обама, чијој је изборној победи прошлог новембра допринео и Мичиген, још се није изјашњавао. Процењује се међутим да су мали изгледи да федерална влада прискочи у помоћ Детроиту, као што је својим (у међувремену враћеним) кредитима спасла „велику тројку”.

Проблем је такође и што би, с обзиром на његову величину, сваки преседан према Детроиту имао последице за целу земљу. Било да је реч о финансијској помоћи која би дошла из Ленсинга (престоница Мичигена) или из Вашингтона, било завођењу принудне управе.

Центар Детроита, са елегантним небодерима, блештећим казинима и великим спортским дворанама, не одаје утисак пропале метрополе. Али изван центра, доказа за то је на претек. Како се ових дана могло прочитати, више од 10 одсто кућа и јединица пословног простора – на десетине хиљада у апсолутним бројкама – изван центра и у периферијским насељима је напуштено и зараста у коров.

Незапосленост у граду је око 20 одсто, много већа од националног просека (8,9 одсто) и двоструко већа него у Мичигену (10 одсто).

Град и његове службе су иначе главни послодавац, али смањивање плата запосленима и смањивање њиховог броја такође је деликатан проблем, с обзиром на јаку синдикалну традицију. Чак 48 синдиката се грчевито боре да одбране права својих чланова, стечена у много бољим временима.