Нешто зрачи из Хангара 1

Нешто зрачи али је извор тајанствен. Том непознатом што прети, не зна се ни порекло ни шифра. Не зна се ни одакле је стигло. То нешто, дакле, вреба, али се за сада бавимо само нагађањем – колико је „извор” опасан. Који ли је тај осми путник који се уселио у стари Хангар 1 на винчанском атару, подигнутом шездесетих година прошлог века? Тај монтажни магацин који подсећа на халу коју су после приватизације заборавили и газда и радници и држава, па зврји као да је напуштен, са великим централним вратима,везан ланцима, крије свакаква изненађења и тајне. То признаје Уранија Козмодис-Лубурић, председница УО „Нуклеарни објекти Србије” (НОС), јавног предузећа задуженог за нуклеарну безбедност земље, па се позива, осим на научну и на религијску компоненту:

– Дај боже да су у Хангару 1 само краткоживући елементи – дословно је изјавила, a нама остаје да се надамо да је свевишњи добро чуо.

Али, она не гарантује да се у том старом хангару, где не бих чувао ни секундарне сировине, не крију свакојаки опасни радиоактивни извори, попут кобалта 60,који се користи у индустрији, медицини, научним истраживањима, а делом га има и у радиоактивним громобранима. Можда у рафовима лежи и „цезијум 137”,кога би у својој колекцији веома радо видели терористи широм света.

Председница УО НОС-а тврди да је измерена повећана радиоактивност око магацина, али не помиње каква је и колика је, док директор НОС-а Јагош Раичевић каже да унутар хангара постоје контаминиране зоне, али и делови у којима су измерене велике дозе зрачења.

Зрачи унутар тог металног чудовишта, зрачи и изван хангара, па је објекат заштићен прстеном заштитних ограда. Ограде не зраче, тврде у НОС-у. У неформалном разговору, директор Раичевић каже да није баш тако опасно, јер је он, лично, пет пута улазио у Хангар 1. И, на срећу, жив је и здрав.

Ситуација за сада подсећа на црну комедију апсурда, али је далеко од смејурије. Људи задужени да чувају нуклеарну безбедностне знају шта се налази у старом Хангару 1, јер су тамо смештени радиоактивни елементи из доба СФРЈ. Евиденција је „испарила“, као и краткоживући радиоактивни елементи.

Може ли једна озбиљна држава да себи приушти безбедносни луксуз и да не зна које се опасне радиоактивне материје крију надомак њене престонице или да се препусти тарантиновско-шојићевској драматургији. Хоће ли пчеле у пчелињаку поред самог улаза у комплекс постати веће од голубова?Хоће ли стабла уређених воћњака, стотине метара далеко од заштитне ограде, почети да се савијају, јер ће се брескве генетски модификовати у лубенице?

Без панике, за сада. Ваљда ни Винчани неће постати зомбији, голубови неће убадати жаоком, лубенице неће расти на дрвећу, али – да нешто зрачи, зрачи. Само се не помиње извор, јачина и опасност по људе, пчеле, голубове, јабуке и националну безбедност.