Hова грана власти – cаветократија

У време једнопартијског самоуправног социјализма политичке и пословне каријере често су се окончавале добијањем утешног саветничког места или слањем у дипломатску службу. После великих и драматичних политичких заокрета, једино ако се није радило о људима који су били смењивани и изложени политичком прогону, већина ислужених политичких кадрова завршавала је у Савету федерације или су постављани у заветрину саветничких функција. То су биле више почасне улоге и покушај да се велике кадровске смене обаве на што безболнији начин.

Поновним увођењем вишепартијског система, и већ у време владавине Слободана Милошевића, саветничке функције све више добијају на значају и утицају и постају део владајуће државне номенклатуре. После октобарских промена 2000. долази до изузетне експанзије утицаја саветника (председника републике, премијера и министара), тако да с пуно аргумената можемо говорити да је успостављена нова грана паравласти оличена у саветократији.

Ако је некада постављење на место саветника представљало очигледни крај нечије политичке каријере данас се дешава управо супротно – места саветника означавају почетак метеорског успона претежно младих људи који долазе, по правилу, из страначких редова као одани и проверени кадрови који до тада већином нису имали готово никакву озбиљнију улогу у политичком, друштвеном и научном животу наше заједнице. Тако добијамо посебан спој јувенократије (владавине младих такозваних партијских лавова) који такође постају истакнути део функционисања владајуће олигархијске државне и страначке структуре.

Оно што одликује сада већ успостављену саветничку касту је што није реч о људима који би по својој стручној вокацији требало да раде пре свега експертске саветничке послове, већ се јављају као универзални политички гласноговорници, а често и као људи који демонстрирају своју аутономну моћ и утицај вршећи на тај начин дужност „надминистра” и доприносећи слабљену ионако крхких демократских институција и јачању ванинституционалног политичког деловања.

То се може тумачити као бујање „сиве политичке зоне” (сличне нараслој и неконтролисаној „сивој економији”) у којој се губе основна демократска начела и институционални капацитети за стварање стабилног демократског друштва. Када анализирамо ко све обавља разне саветничке функције јасно се може сагледати да су утицајна саветничка места још један веома погодан канал не само за политичку трговину већ и за намиривање страначки поузданих и оданих људи без обзира на то што не испуњавају елементарне услове да обављају те функције.

Тако смо дошли у парадоксалну ситуацију да се саветничке функције деле некомпетентним, дискредитованим и недораслим партијским кадровима који немају радног, професионалног, стручног, а ни озбиљног животног и политичког искуства, што би свакако требало да одликује људе који учествују у креирању стратешких праваца у развоју нашег друштва. Сведоци смо да су неки саветници у средишту озбиљних афера који нарушавају не само њихов морални кредибилитет већ доводе у питање легитимитет државних органа и државне политике у појединим областима и министарствима. Уместо такве улоге саветника ми на политичкој сцени имамо силесију политичких јапијеваца који осим маркетиншки и „пијаровски” наученог наступа не могу стручно обављати саветничке дужности.

Посебно је занимљиво да област спољне политике постаје прави расадник саветника који се никада раније нису бавили, озбиљно и професионално, овим сегментом политичке стварности који захтева велико знање, искуство и способност да се прате и на прави начин тумаче глобални трендови развоја савременог света.

Међутим, саветници за спољну политику председника републике постају млади људи који осим што су проверени и одани страначки кадрови, и људи од посебног поверења, немају иза себе никаквог озбиљног искуства или доказаних стручних компетенција за обављање овако одговорне функције. Ово је само наслеђен метод рада који је функционисао и у кабинету бившег председника Бориса Тадића.

Саветници за спољну политику постају они који нису написали ниједан референтан текст или научни рад из ове области. Зато се човек често може запитати да ли ми уопште данас имамо министра спољних послова када после састанка државног руководства о преговорима који се воде за решавање косовског питања изјаву даје Марко Ђурић, саветник за спољну политику председника Републике Србије Томислава Николића. У Уставу је јасно одређено да је влада надлежна и одговорна за креирање и вођење спољне политике а не кабинет председника републике и његов саветник за спољне послове који је по свему судећи преузео и улогу портпарола Министарства спољних послова. Оваквим дезавуисањем уставних овлашћења владе урушава се неопходност изградње стабилних Уставом и законима успостављених институција а стварају се и делују ванинституционални центри моћи у којима саветници постају политички утицајнији од изабраних представника народа.

Публициста