Време бика на Волстриту

Од нашег сталног дописника

Вашингтон – Инвеститори, институционални и индивидуални, ових дана трљају руке: вредност њихових улога у акције америчких „блу чип” компанија – оних које се у свим временима сматрају стабилним, попут „Кока Коле”, „Мајкрософта”, „Ексон мобила” и Ај-Би-Ема – достигла је рекордни ниво. Сразмерно томе, увећано је и њихово (папирно) богатство, које, ако се одлуче да ових дана акције продају, могу да претворе и у оно сасвим опипљиво.

Највероватније неће, јер се очекује да „време бика” на Волстриту потраје. „Време бика” је берзански израз за период када су акције бар 20 одсто веће од претходне рекордне вредности, а судећи по томе бик је у финансијском средишту Америке разуларен још од јуна 2009, када је, после дна које донела финансијска и економска криза, почео опоравак.

Берзански успон је свакако добра вест, али и донекле и чудан феномен, с обзиром на стање у глобалној економији, пре свега невоље у Европи, неизвесности око кинеског раста, па и прилике у Америци, где је незапосленост и даље изузетно велика (око осам одсто), тржиште некретнина још сасвим неопорављено, а у Вашингтону се воде тешке фискалне битке.

Економисти имају објашњење за оптимизам Волстрита. Самопоуздање инвеститора подстакнуто је са неколико економских фактора другачије врсте.

Први је у рекордним корпоративним профитима, који су, између осталог и резултат високе незапослености. Послодавци велику понуду радне снаге користе да јој оборе цену, што повећава добит која се прелива у руке акционара.

Други је у монетарној политици Федералних резерви (Фед), овдашње централне банке, која емитује велике количине за позајмљивање јефтиних долара. Онима који узимају те кредите више се исплати да, макар уз известан ризик, улажу у акције, него у сигурније обвезнице, чији су приноси, упркос веома великој америчкој задужености, изузетно ниски.

Према свим наговештајима, лабава монетарна политика неће бити скоро окончана. Шеф Феда Бен Бернанке, некад професор на Принстон универзитету, водећи је експерт за „Велику депресију”, досад највећу економску кризу капитализма из тридесетих година прошлог века, тако да сигурно неће поновити неке грешке из тог периода, што значи да централна банка остаје главни ослонац берзанског самопоуздања.

Раст берзанских индекса увек ствара утисак да је стање реалне економије ружичастије од оног стварног, мада је истовремено и значајан економски стимуланс. Инвеститори који се осећају богатијима радије отварају своје новчанике, купујући скупе куће, велике аутомобиле и другу луксузну робу, што, по принципу да је нечија потрошња увек и нечији приход, подмазује економске токове, повећава запосленост и ствара ефекат плиме која подиже све чамце.

Један од резултата јесте и опоравак пензионих фондова Американаца, готово опустошених у кризи, а који се за увећавање своје вредности увелико ослањају баш на „блу чип” акције.

Има и здраворазумских упозорења да „све што оде горе мора да сиђе доле”, али она су засад у другом плану. Берзански индекси су заиста клацкалица, али у берзанским играма, као и у коцкарницама, најбоље пролазе они који знају кад је време да оду од стола и да никако не смеју да се „ваде”.

Засад, они који су на Волстриту зајахали бика – још су на њему.