Грешке треба тражити у себи, а не у другима

Свако од нас погреши. Онај ко зна да је направио грешку може и да је поправи. Међутим, онај ко не види свој погрешан потез, тај ће и следећи пут да одигра исто.

Још је безнадежније кад се разлог за неуспех не тражи у себи, него у другима. Или се сматра да ту ништа не може да се уради.

Црвена звезда већ дуго нити игра на висини свог имена, нити постиже резултате којима би била колико-толико задовољна. Међутим, никада се није чуло да неки играч буде самокритичан, да тренер призна да га је колега из противничке екипе надмудрио, да чланови Скупштине признају да су дигли руку за лош, рецимо, статут, да они из управе закључе да није добро што на ум, то на друм, да навијачи схвате да не треба они да буду у средишту пажње,  да они изнад клуба успоставе систем који ће на време да сигнализира долазак мутне воде, а не кад све буде поплављено...

Изговори се лако налазе. Јавност их прихвата здраво за готово, јер се уклапају у постојеће заблуде.

Ако је клуб задужен до гуше, онда се само по себи разуме да су паре криве за све. Фудбалери, на пример, не добијају плату на време. И како онда да играју, кад немају од чега ни леба да купе?! 

Кад кажемо некоме да га нисмо видели сто година, то нико не схвата дословно. Али, порука је јасна – од последњег сусрета је прошло много времена. А то могу да буду и месеци, недеље, па и дани.

Да Милијаш, рецимо, против Рада није дао гол из пенала можда би тада неко рекао да је то због тога што није има шта да једе. Да је против Јавора Бајковић бар једном погрешно проценио када да истрчи ништа лакше, него да се за то окриви – глад.

Нема везе ни што наше фудбалере, па ни Звездине, нико није видео да иду градским превозом., јер имају кола. Али, дуговање и гладовање се лепо римују.

На жалост, нико да проговори о својој игри или игри тима. Зашто је, на пример, Вешовић стао као укопан и пустио Ђурђевића да сам уђе у шеснаестерац и изједначи? Зашто Гаридо не прилази ближе од 30 метара противничком голу, него, иако има отворен простор пред собом, враћа лопту? Или, зашто је Милијаш једини који може да одигра нешто, а да се његова намера не види из авиона? Како то да је Касалица имао снаге да претрчи свог чувара и буде бржи од голмана, па изнуди пенал? Или, зашто Звездини играчи воде лопту као да ходају по жару? Па, рецимо, зашто Мудринском при вођству Звезде од 1:0 голман Рада одбрани шут, а био је сам испред њега, или да ли је могао да буде обазривији и да лопта од његове цеванице не оде с три метра од гола преко пречке?

Међутим, то није за јавност. Или се ћути, или се тражи алиби.

А треба да се буде самокритичан и кад се побеђује. Јер, увек може и треба да се учи.

У Звезди је минулих година, од подрума до тавана, превише проветравано, па је изветрео и онај дух великог клуба, што је она имала много пре него што је постала европски шампион. Од када постоји њу је носило то да од ње нема бољег и зато се равноправно борила с онима који су од ње и богатији, и моћнији, па и играчки јачи.

Много пута јој нису даване никакве шансе, али је увек била тврд орах, јер су неки њени дотад непознати играчи на утакмицама против Реала, Ливерпула, Милана или Бајерна излазили као победници из дуела с највећим асовима на свету.

Звезда је имала велике циљеве, које није увек и достизала, али се равнала искључиво према њима. Данас њени играчи и навијачи маштају да освоје првенство државе.

Та титула ће и доћи, али кад Звездин тим сврху свог постојања буде нашао у мегданима с Челзијем или Барселоном, а не у три бода од Јавора, Рада, Новог Пазара...