Ја тебе дипломом, ти мене Удбом

Знатно подмлађени, насмејанији, опуштенији и разигранији Горан Марковић. Чини се, као никада пре, јер је овог филмског и све чешће и позоришног аутора још од почетка каријере красила стваралачка озбиљност, која се повремено могла називати чак и стармалошћу. Не кажем да је „Фалсификатор” неозбиљан филм, то никако, већ бих да кажем да имам утисак да је ово Марковићево дело попут какве симпатичне, лепршаве, политички освешћене а популистичке чешке комедије из времена када је Марковић на прашкој ФАМУ и студирао.

Марковићев „Фалсификатор” (настао према истоименој позоришној представи, сценарио заједно написали Марковић и Тихомир Станић), доноси биоскопској публици пуно праскавог и исцелитељског смеха чије је извориште пре свега у повремено врцавим дијалозима међу ликовима од којих је, додуше, већина остала на нивоу крокија, али ипак заједно чине горко-забавни, далијевско-искривљени портрет менталитета народа и народности Титове Југославије, „насликан” на позадини од друштвено-политичких околности током шездесетих година прошлог века.

Кроз низ општих појава и навођења конкретних догађаја из историје Југославије тога доба, преплићући личну судбину главног јунака са ширим контекстом, Марковић нуди своју верзију разлога распада земље коју је красило социјалистичко самоуправљање и братство и јединство. Тај главни јунак је Анђелко (Тихомир Станић: и глумац и сценариста и успешан продуцент), наставник и управитељ сеоске школе у Босни, идеалиста и наивчина, „добри Самарићанин” који масовно и посве бесплатно фалсификује дипломе и друга школска сведочанства, у жељи да помогне људима да добију посао и бољи живот. Уз то, Анђелко безрезервно верује Титу, он је његова фасцинација и истомишљеник у борби за правду и истину, те му зато на адресу Белог двора често пише. Сироти Тито (кратка појава Радка Полича), чак ће превремено погинути због претеране Анђелкове љубави и његове превелике вере у правду и истину...

Пуно је, дакле, фарсичности у „Фалсификатору” Горана Марковића, филма који ни жанровски ни драматуршки није баш најјасније профилисан. Свега ту има: и поменуте фарсе и комедије апсурда и комедије менталитета и обиља досетки и вица и натурализма. И кроз све то Марковић редитељски „вози”, окрећући свој волан мало лево, мало десно, по епизодно разгранатим друмовима приче. Од Анђелка и његове практичне жене Мирјане (Бранка Катић), преко распеваног словеначког ветеринара Јанеза (одлична улога Светозара Цветковића) и комшије Драга (Јернеј Шугман) што се Анђелку за лажну диплому у тренутку слабости захвалио цинкарењем Удби. Преко Анђелкових затворских цимера: Веселина (фасцинантан Момо Пићурић) тог несаломивог црногорског ибеовца, Енеса (Сергеј Трифуновић) исламског верника, Миљенка (Дражен Павловић) малолетног усташе што робија уместо свог брата крвника, Љубинка (изврстан Драган Петровић Пеле) београдског социопате и вишеструког убице, Кангрге (Бојан Навојец) неумољивог чувара реда и закона... И тако све до Тита као, у иностранству радо виђеног, југословенског поглавице у белом оделу. Једино што је остало нејасно јесте то да ли је и друг Тито имао Анђелкову фалсификовану диплому.

Све у свему, забавили су се и Горан Марковић и Тихомир Станић, а забавиће се и биоскопска публика која ће, верујем, умети да препозна доприносе директора фотографије Душана Јоксимовића, сценографа Вељка Деспотовића, костимографа Љиљане Петровић и композитора Зорана Симјановића. Део снажног аплауза ваља упутити њима.