Ja tebe diplomom, ti mene Udbom

Znatno podmlađeni, nasmejaniji, opušteniji i razigraniji Goran Marković. Čini se, kao nikada pre, jer je ovog filmskog i sve češće i pozorišnog autora još od početka karijere krasila stvaralačka ozbiljnost, koja se povremeno mogla nazivati čak i starmalošću. Ne kažem da je „Falsifikator” neozbiljan film, to nikako, već bih da kažem da imam utisak da je ovo Markovićevo delo poput kakve simpatične, lepršave, politički osvešćene a populističke češke komedije iz vremena kada je Marković na praškoj FAMU i studirao.

Markovićev „Falsifikator” (nastao prema istoimenoj pozorišnoj predstavi, scenario zajedno napisali Marković i Tihomir Stanić), donosi bioskopskoj publici puno praskavog i isceliteljskog smeha čije je izvorište pre svega u povremeno vrcavim dijalozima među likovima od kojih je, doduše, većina ostala na nivou krokija, ali ipak zajedno čine gorko-zabavni, dalijevsko-iskrivljeni portret mentaliteta naroda i narodnosti Titove Jugoslavije, „naslikan” na pozadini od društveno-političkih okolnosti tokom šezdesetih godina prošlog veka.

Kroz niz opštih pojava i navođenja konkretnih događaja iz istorije Jugoslavije toga doba, preplićući ličnu sudbinu glavnog junaka sa širim kontekstom, Marković nudi svoju verziju razloga raspada zemlje koju je krasilo socijalističko samoupravljanje i bratstvo i jedinstvo. Taj glavni junak je Anđelko (Tihomir Stanić: i glumac i scenarista i uspešan producent), nastavnik i upravitelj seoske škole u Bosni, idealista i naivčina, „dobri Samarićanin” koji masovno i posve besplatno falsifikuje diplome i druga školska svedočanstva, u želji da pomogne ljudima da dobiju posao i bolji život. Uz to, Anđelko bezrezervno veruje Titu, on je njegova fascinacija i istomišljenik u borbi za pravdu i istinu, te mu zato na adresu Belog dvora često piše. Siroti Tito (kratka pojava Radka Poliča), čak će prevremeno poginuti zbog preterane Anđelkove ljubavi i njegove prevelike vere u pravdu i istinu...

Puno je, dakle, farsičnosti u „Falsifikatoru” Gorana Markovića, filma koji ni žanrovski ni dramaturški nije baš najjasnije profilisan. Svega tu ima: i pomenute farse i komedije apsurda i komedije mentaliteta i obilja dosetki i vica i naturalizma. I kroz sve to Marković rediteljski „vozi”, okrećući svoj volan malo levo, malo desno, po epizodno razgranatim drumovima priče. Od Anđelka i njegove praktične žene Mirjane (Branka Katić), preko raspevanog slovenačkog veterinara Janeza (odlična uloga Svetozara Cvetkovića) i komšije Draga (Jernej Šugman) što se Anđelku za lažnu diplomu u trenutku slabosti zahvalio cinkarenjem Udbi. Preko Anđelkovih zatvorskih cimera: Veselina (fascinantan Momo Pićurić) tog nesalomivog crnogorskog ibeovca, Enesa (Sergej Trifunović) islamskog vernika, Miljenka (Dražen Pavlović) maloletnog ustaše što robija umesto svog brata krvnika, Ljubinka (izvrstan Dragan Petrović Pele) beogradskog sociopate i višestrukog ubice, Kangrge (Bojan Navojec) neumoljivog čuvara reda i zakona... I tako sve do Tita kao, u inostranstvu rado viđenog, jugoslovenskog poglavice u belom odelu. Jedino što je ostalo nejasno jeste to da li je i drug Tito imao Anđelkovu falsifikovanu diplomu.

Sve u svemu, zabavili su se i Goran Marković i Tihomir Stanić, a zabaviće se i bioskopska publika koja će, verujem, umeti da prepozna doprinose direktora fotografije Dušana Joksimovića, scenografa Veljka Despotovića, kostimografa Ljiljane Petrović i kompozitora Zorana Simjanovića. Deo snažnog aplauza valja uputiti njima.