Зашто смо „пукли”?

Ако телевизијске вести све чешће почињу извештајима о породичном насиљу, у којем је од почетка ове године страдало једанаест жена и двоје мале деце, репортажама са пијаца на којима су се улични продавци поубијали јер су продавали конкурентску робу и извештајима из градског превоза у којем су путници пребили контролоре, онда не чуди чињеница да велики број наших суграђана са стрепњом констатује да смо почели да пуцамо по шавовима менталног здравља.

И психолози и социолози закључују да су економска криза, политичка превирања и минули ратови у великој мери криви за чињеницу да се велики број особа нашао „са оне стране границе здравог разума”.

Др Зоран Ђурић, психијатар и психотерапеут који свакога дана на Клиници за неуропсихијатријске болести „Др Лаза Лазаревић” ради са особама које пате од озбиљних психијатријских болести, истиче да о „лудилу” овде говоримо у колоквијалном, а не у психијатријском значењу те речи.

– Мени у ординацију свакога дана долазе људи у шестој деценији живота који су потпуно очајни јер немају посао, а имају свега неколико година до пензије. Они немају од чега да хране породицу и од мене најчешће траже да их пошаљем у инвалидску пензију. Нажалост, очај није довољан „услов” за ову врсту пензије... Ове особе нису луде у психијатријском значењу те речи, али су им вишегодишња брига и нервирање у великој мери „истањили” нерве и озбиљно пореметили функционисање, раздражљиви су и „пуцају” због сваке ситнице, имају чир и висок притисак, па им лекари пишу упут за психијатра. Ја бих решио све њихове проблеме када бих могао да их запослим – каже др Ђурић.

Он истиче да је породица која чини камен темељац менталног здравља, одавно престала да има своју улогу „каријатида”.

– Здраво ткиво многих породица разорено је након ратова, миграција и развода, а бројне породице годинама живе у немаштини и траже кривца за своје проблеме. Особе којима није добро у свом дому удружују се са навијачима и разним екстремистичким организацијама и кроз те групе „вентилирају” свој бес и агресију – објашњава др Ђурић.

Он скреће пажњу на чињеницу да готово милион радно активних особа у Србији не ради, „што значи да милион људи нема структурисан дан, не зна шта би радило са самим собом и не зна где да заради новац за голу егзистенцију”.

– Онда не треба да нас чуди чињеница да човек оде у риболов, баци динамит да би имао већи „принос” и зараду јер мора да прехрани породицу. Не треба да нас чуди ни податак да све већи број сливника у граду остаје без решетака које неки други очајни људи продају за 200 динара. Неко то откупљује и прави се луд, а држава не кажњава ову врсту преступа – констатује др Ђурић.

Социолог Марија Митровић каже да је економска криза веомаутицала на чињеницу да је праг трпљења становништва све нижи – илустративни доказ тезе је недавно убиство на једној београдској пијаци, када је улични продавац убио другог, јер је проценио да му он угрожава егзистенцију. Она подсећа да је ово други талас велике економске кризе – први се десио почетком деведесетих година, када је велики број особа паре имао у сламарицама или је преживљавао захваљујући помоћи рођака са села или из иностранства. Таквих резерви више нема.

– Ако неко има кредит за стан и једно дете на ванредним студијама он се налази у озбиљном егзистенцијалном проблему. Ако изгуби посао, озбиљан проблем прераста у безизлазну ситуацију – неко ће „излаз” пронаћи у самоубиству, а неко ће агресију усмерити ка ближњем свом или према контролору у аутобусу. Много људи сваког дана добије отказ, па не чуди што су неки у тренутку очаја дигли руку на себе или на неког другог кога сматрају одговорним за тешку ситуацију у којој су се нашли – констатује наша саговорница.

Она додаје да је због раста незапослености и пада животног стандарда велики број људи принуђен да живи у заједници, а ако више генерација живи под истим кровом расте вероватноћа да ће доћи до сукоба.

Катарина Ђорђевић