Кабинет драгоцености поново пред публиком

Специјално за „Политику”

Беч – Кабинет драгоцености бечког Музеја историје уметности – Кунсткаме, отворен је првог марта, после једанаест година детаљне рестаурације и реновирања. Кунсткамер није још само једна од многобројних ризница драгоцености – у питању је највећа колекција овакве врсте на свету у којој се налазе сензационални експонати попут „Салијере” (сланика), Бенвенута Челинија (1500–1571), скулптуре „Богородице из Крумауа” (Праг, 1390–1400), дрвених скулптура из позне ренесансе „Алегорије пролазности (Ванитас)”, златне сосијере у облику змаја опточене рубинима, смарагдима и перлама, коју је 1565–1570 израдио милански мајстор Гаспаро Мизерони, и Тицијановог портрета једне од најутицајнијих жена ренесансне Италије – Изабеле Дeсте (1474–1539), супруге Франческа ил Гонзаге, Маркиза од Мантове.

Директорка Музеја историје уметности др Сабине Хаг је неколико година водила интензивну кампању за подизање додатних финансијских средстава за оживљавање ризнице које се испоставило скупљим од за то јавно дотираних средстава – у последње две године је, на пример, Беч преплавила мода „златних” кацига за бициклисте са музејским логом које су се продавале на неколико места у граду, а на свечаним банкетима у подршку рестаурације се, метафорички речено, појело читаво језеро риба.

Спектакуларна колекција драгоцености хабзбуршке владарске лозе дуго сакривене од очију јавности, заблистала је у витринама распоређеним у двадесет сала именованих према појединачним владарима, на 2. 700 квадрата простора. Највећи комплимент одлази на рачун шефа Кунсткамера Франца Кирхвегера, који је разрадио јединствен концепт, учинивши пут кроз историјат колекционарске страсти Хабзбурга разумљивим и обичним лаицима. Ово је јединствен случај да су сва објашњења везана за појединачне експонате и период у коме су настали дата питким језиком, доступном просечном музејском посетиоцу, а додатне информације о свим драгоценостима се могу пронаћи на седамдесет таблет рачунара.

Темеље колекције Кабинета драгоцености је поставио војвода Рудолф Четврти (1339–1365), а додатно су је обогатили владари позног средњег века, ренесансе и барока: Фридрих Трећи (1347–1362), Максимилијан Први (1493–1519), Рудолф Други (1552–1612), Фердинанд Први (1556–1564), Максимилијан Други (1564–1576) и Фердинанд Други Штајерски (1619–1637). Интересантно је да се свако од њих специјализовао за сакупљање различитих врста предмета; као велики љубитељ науке. Рудолф Други је, на пример, пасионирано сакупљао секстанте, компасе, разне справе за мерење и глобусе.

Од позног средњег века до краја монархије, хабзбуршки владари су сакупљали драгоцености – предмете од злата и сребра, новчиће, скулптуре, драго камење, порцелан, инсигније и реликвије, а први који је успео да реорганизује царску колекцију стапањем драгоцености из различитих извора био је Франц Јозеф. Аустријски цар је Кабинет драгоцености приказао у ново-подигнутом здању Музеја историје уметности 1891. Првобитно названа Збирка уметничких индустријских објеката, 1919. преименована је у Колекцију скулптура и дела примењене уметности, а од 1991. се зове Кабинет драгоцености, што је одраз чињенице да готово сви изложени предмети, понајапре такви који су дела руку драгуљара, али и уметничке фигуре од слоноваче, најфинијег кристала никада нису били намењени практичној употреби, већ искључиво излагању у кнежевским одајама.

Марина Рихтер